Kada kažemo da je dete „loše" odnosno neposlušno, neuhvatljivo, nedokazano, tvrdoglavo, kapriciozno, nemoguće, to je kao da istovremeno kažemo da imamo probleme u odnosima sa njim, da ne možemo da ga razumemo, da ne možemo da protumačimo njegove potrebe, da uhvatimo njegove signale. Jer da smo uspeli određena ponašanja protumačimo kao „zdrave" ili neizbežne reakcije na određene uslove okruženja, faze razvoja ili na naše postupke, mogli bismo da odgovorimo na mekši, efikasniji i proaktivniji način. Mogli bismo biti saosećajniji, imali bismo razumevanja i tako mu pomogli. Jer loša deca ne postoje. Postoje nervozna, umorna ili deca sa problemima i potrebama na koje niko ne obraća pažnju.
U članku objavljenom na sajtu Motherly, profesorka Erin Leiba, stručnjak za roditeljstvo sa Univerziteta Aurora (SAD), identifikovala je neke razloge koji se nalaze u pozadini najčešćih „loših" ponašanja dece. Pogledajmo ih zajedno, analizirajući jedan po jedan.
1. Nedostatak kontrole
Ovo je delikatan aspekt i važno je uzeti u obzir starost deteta, ali proces samokontrole je dug i spor, studije kažu da regije mozga uključene u kontrolu impulsa sazrevaju tek na kraju adolescencije. Nažalost, skloni smo pretpostavkama da su mališani sposobni da rade mnoge stvari pre nego što to dozvoljava njihov uzrast.
Prema nekim istraživanjima, na primer, mnogi roditelji veruju da su deca ispod tri godine sposobna da se suzdrže od onoga što osećaju, dok u stvarnosti ova sposobnost nije savladana pre četvrte godine.
2. Prekomerna stimulacija
Dane naše dece ispunjavamo toliko da nam je čudno da ih vidimo kako su neraspoložena ili se nerviraju. Ali, prekomerna stimulacija i iscrpljenost, ali i hiperaktivnost, idu ruku pod ruku. Deca često akumuliraju stres zbog previše obaveza, zahteva, stimulansa, izbora.
Da biste ovu prekomernu stimulaciju izbalansirali, potrebno je imati i prazno vreme, tišinu, osetiti dosadu. Spor i slobodan prostor da se shvate emocije, da se nauči da se one umire i da se upravlja emocionalnim životom. Ponekad je samo to dovoljno da bi se popravilo ponašanja mališana.
3. Nezadovoljne elementarne potrebe
Jako često, iza čudnog ponašanja stoji samo umor, glad, žeđ, san, eventualno malo povišenje temperature. Sposobnost upravljanja emocijama znatno se smanjuje kada smo umorni ili se ne osećamo dobro, dešava se svima, a deca nisu u stanju da interpretiraju neprijatnosti i reše ih kao odrasli, možda sendvičem, čajem od kamilice ili aspirinom.
4. Izražavanje i artikulisanje jakih osećanja
Naša kultura ima određene probleme sa izražavanjem emocija, tendencija je se one skrivaju i da se o njima ne priča. Ali mališani još uvek ne znaju ove strategije. Kada ispoljavaju snažna osećanja, vrište, plaču ili udaraju nogama, oni komuniciraju nešto snažno što se ne može kazniti ili sprečiti. Ako ništa drugo, odrasli treba da razumeju i prihvate.
Mališani imaju veliku potrebu da se kreću, da se slobodno igraju na otvorenom, da trče, skaču, znoje se…
5. Potreba za kretanjem
Ova se potreba često potcenjuje, kao da je opcija. Mališani imaju veliku potrebu da se kreću, da se slobodno igraju na otvorenom, da trče, skaču, znoje se, puze, ljuljaju se i da se prljaju. To im je neophodno za trošenje energije. Ako ima nervoze, razmislite koliko se dete tog dana (i prethodnih) kretalo.
6. Potreba za autonomijom
Kad deca rade pojedine stvari kako ona hoće i na svoju ruku, to je i zato što žele da samostalno probaju nešto. Već́ u predškolskom uzrastu deca preduzimaju inicijative, pokušavaju da naprave nešto sama.
To su ponašanja koja često nerviraju roditelje ili im kvare planove, ali mogu se tumačiti kao mali pokušaji deteta da nauči kako da donosi odluke, da se izrazi i, vremenom, postane nezavisna osoba.
7. Preterana potreba za igranjem
Kada deca smišljaju ludorije ili gubimo vreme zbog njih jer, na primer, crtaju vodenim bojama koje se prosipaju po stolu ili žele da ih jurite a vreme je za krevet ili sakriju ključeve od automobila baš kada treba brzo da se izađe iz kuće, ta ponašanja nisu otpor niti bezobrazluk, već poziv, ponekad i molbe da se uključimo u njihove igre.
Deca sve to rade zato što vole da se smeju, uzbuđuju, prave iznenađenja. Na ovom polju, treba da učimo od njih i tako unesemo radost i u svoje dane.
Dečije ludorije su poziv da se uključimo u igru
8. Reakcija na emocionalnu klimu u porodici
Studije pokazuju da su dovoljne milisekunde da se emocije poput entuzijazma, tuge, straha i ljutnje neprimetno prenesu sa osobe na osobu. Na decu posebno utiče raspoloženje njihovih roditelja, tako preuzimaju njihova ponašanja i reprodukuju ih. Ako su odrasli pod stresom i nervozni, čak i mališani to lako postaju.
9. Odgovori na nedosledna ponašanja roditelja
Mi roditelji, možemo biti nedosledni, a da to ni ne primećujemo, i ponašati se suprotno ograničenjima i pravilima koja smo postavili deci. Tako ponekad dozvolimo nešto da bismo isto to kasnije, u nekoj drugoj situaciji, zabranili. Govorimo jedno a radimo drugo.
Ovakva ponašanja izazivaju frustraciju kod dece, pokreću pobune, suze, vrisku. Svima su nam potrebna jasna pravila da bismo znali šta da očekujemo. Granice, ograničenja i rutine su ponekad dovoljne da bi se poboljšalo dečije ponašanje.
10. Preterana disciplina
Studije pokazuju da je kapriciozno i ponašanje suprotno pravilima kod dece izraženije i borbenije što su vaspitni stilovi roditelja čvršći i agresivniji, odnosno što manje odrasli znaju kako da budu emocionalno bliski detetu. Upotreba uvreda, pretnji, poniženja ili ruku za „vaspitavanje" je neefikasna za ispravljanje ponašanja i štetna sa psihološke tačke gledišta. Hirovitost ne postoji ako otvorimo oči i potrudimo se da razumemo razlog tako intenzivne reakcije.