Kao roditelji, želimo da našu decu odgajamo na najpozitivniji mogući način. Zar ne bi bilo dobro da možemo potpuno da izbacimo frustraciju (i kod roditelja i kod dece) i da se rešimo vikanja, negativne priče i beskorisnih odgovora koje daje usled nedostatka strpljenja?
Bilo bi lepo! Ali, mi nismo mađioničari. Ipak, postoje sjajni i mudri stručnjaci koji nam mogu pomoći da otkrijemo sve čari pozitivnog roditeljstva. Evo 12 načina kako da povećate pozitivne interakcije sa decom i tako ih ohrabrite da daju najbolje od sebe, pomognu i saslušaju a koje daju neki od najvećih svetskih stručnjaka:
Nemojte samo ocenjivati dete
Umesto toga se fokusirajte na proces i opišite trud koji dete ulaže. „Super! Čitaš tu knjigu već dugo i nisi odustao kada naiđu reči koje ne znaš!“ mnogo više motiviše od „Uuu kako dobro čitaš!“.
„Kakav lep crtež! Ti si sjajan umetnik!“ detetu ništa ne znači jer zna da nije neki odličan umetnik. Umesto toga, primetite šta je dete uradilo, pokažite interesovanje i pitajte dete da objasni sliku. „Ovde vidim puno plave boje, a ovde puno zelene. Reci mi šta si to nacrtao!“
Budite što jasniji
O onome što vidite, što volite, što je vaše dete uradilo. To pokazuje da stvarno cenite ono što vidite i pomaže detetu da vidi vrednost u onome što radi. Umesto „Odlično si to uradio!!“ pokušajte sa „Vidim da si sve kocke stavio na pravo mesto. Super!“
Ako primećujete da je kamion još na podu na primer, uvek počnite sa pozitivnom porukom pre nego što kažete šta treba da uradi dete, opet pozitivno. Na primer: „Jedino što je sada ostalo je da te kamione odvezeš na mesto. Hoćeš da mi pokažeš kako to radiš?“
Izbegavajte poređenje sa braćom i sestrama
Možda mislite da ste pozitivni kada govorite „Hvala Bogu da voliš da radiš domaći, da ne moram da te progonim kao tvog brata!“ ali vi u stvari detetu time poručujete da je dete dobro samo zato što brat ne radi domaći.
Nikada nema razloga za upoređivanje. Samo recite „Mnogo volim što samo sedneš i uradiš svoj domaći kada dođeš kući!“
Photo: Lars Plougmann/flickr.com
Recite detetu kada je zaslužno za nešto i dajte mu moć
U redu je da detetu kažete da ste ponosni na njega, ali budite jasni da je ono zaslužno za uspeh i da ono treba tu zaslugu i da oseti. „Mora da si tako ponosan na sebe!“
Pokažite entuzijazam
Svoj deci je potrebno ohrabrenje i toplina. Govorite vašem detetu ceo dan šta sve cenite i šta je dobro uradilo.
„Cenim to što si oprao zube uz samo jedan podsetnik.“
„Primetila sam da si pomogao sestri da se obuje. Bila je tako srećna a mi smo svi zato brže izašli iz kuće. Hvala ti!“
„Kada mi ovako pomažeš u prodavnici, kupovina mi je mnogo lakša. Volim kad smo tim!“
Samo obratite pažnju da dete zna da je ono mnogo više od svojih uspeha. Npr. „Tako sam srećna što sam tvoja mama… volim te bez obzira na sve.“
Pomozite vašem detetu da se motiviše
Kada deci pružite podršku i istaknete šta cenite, to će ih motivisati.
Na primer, kada detetu kažete „Verujem u tebe dete!“ ono će pomisliti da ste „čudni“ ali ako mu kažete „Stvarno cenim kada svoj peškir staviš u krpu za prljav veš, to mi olakšava posao,“ mnogo je verovatnije da će ono i sledeći put to uraditi. Nema garancija naravno, ali je dobar put.
Ohrabrite decu da urade nešto
Kada deci kažete recimo: „Da li možeš da staviš sudove u mašinu?“ možete da očekujete tup pogled i neki odgovor poput „Stvarno? Sada odmah?“ ili jednostavno „Maaamaaa, neee!“. Ali, pokušajte sa, na primer, „Ko hoće da mi pomogne na par minuta nešto važno?“ i možete očekivati bolju reakciju i čak neki povik „ja, ja..“.
Zatim, deci treba da pošaljete pozitivnu poruku „i si savršen pomagač i hvala ti!“ umesto da samo naređujete.
Recite kako se osećate zbog određenog ponašanja deteta
Kada vaša deca malo porastu i mogu da osete empatiju sa drugim ljudima, izjave poput „Baš sam tužna kada ne slušaš šta ti pričam“ ili „Jako me vređa i tera da mislim da te baš briga šta pričam kada me prekidaš u pola rečenice“, mogu imati uticaja na dete.
Svakako nećete želeti da detetu nabijate osećaj krivice i uopšte se ne radi o tome. Ove vrste rečenica pomažu razvoju socijalno-emotivnih veština. Vremenom će dete naučiti kako njegove odluke i akcije utiču na druge ljude.
Objasnite detetu širu sliku
Ili razlog koji stoji iza nekog pravila. Na primer, ako dete ima problem što stalno skače po nameštaju i/ili ne poštuje nikakve stvari u kući (često ih ogrebe ili udari itd.) umesto da vičete, pokušajte da objasnite zašto vodimo računa o nameštaju i o svim stvarima koje imamo.
Objasnite da, ako morate da potrošite novac za popravku nameštaja, manje vam ostaje za dečije stvari i sl. Ili, ako su deca manja, dodelite osećanja stvarima pa ćete reći npr.: „Nećemo da udaramo sto, da ga boli.“
Objasnite šta vam govori dečije ponašanje
Ovo može koristiti kod, na primer, bacanja igračaka. Ako ste negativni i samo vićete na decu da prestanu da bacaju igračke, jako su male šanse da će vam to pomoći.
Probajte sa npr.: „Ako bacaš igračke, to meni govori da ih više ne voliš.“ Time ćete detetu dati blji pogled na ono što priča. Isto može da se primeni i na neko ponašanje, na primer: „Tvoj ekukanje mi govori da si umoran i da moramo odmah da idemo iz parka.“
Pomozite deci da objasne svoja osećanja
Ako primetite da vaše malo dete (do 5 god.) pribegava udaranju brata/sestra ili drugara iz besa i frustracije, možete mu reći nešto poput: „Oh to te je tako razljutilo! U redu je da budeš ljut. Ali, tada možeš da udariš u ovo.“ (i date detetu neki jastuk ili slično).
Ako ga opskrbite rečima (ljut, frustriran, besan itd.) i date detetu mesto gde da udara i ispolji svoja osećanja, ono će imati gde da se „izduva“.
Ako je vaš predškolac nervozan jer je daleko od vas kada je u školi, možete ga ohrabriti rečima: „U redu je ako ti nedostajem, uvek ću doći. U školi imaš učitelje koji će ti pomoći i drugare a onda ja dolazim po tebe (ili se vidimo na ručku/večeri itd.).“
Ključno je detetu dati odobrenje i ohrabrenje da je u redu da mu mama nedostaje ali i da će se vratiti.
Ako se vaš mališan oseća kao da je „sve pokvario“ dok ej nešto pravio (crtež recimo ili neku igračku) i pobesni na sebe zbog toga, možete mu pomoći da se smiri rečima: „Oh, stvarno da se iznerviraš/naljutiš! Ali svako greši! Možeš ponovo da pokušaš ili možemo da radimo sada nešto drugo.“
Pokušajte da nikada ne kažete samo NE već i da objasnite
Ako vaše dete nastavlja da postavlja isto pitanje a vi samo govorite „NE“ i primećujete da ono to ne registruje, probajte sa: „Znači baš, baš hoćeš sada da se igraš na tabletu? Bilo bi lepo da možeš. Znam koliko želiš, ali sada moramo da većeramo/idemo u školu itd.“
Drugim rečima, naglašavanje želje i pokazivanje empatije (volela bih da možeš..) će vam mnogo pomoći.
I zapamtite, tranzicija može biti teška. Kada detetu govorite nešto što znate da ne želi da čuje, ka o recimo: „Moraš da prestaneš da se igraš i dođeš na večeru (ili napustiš park, ili vreme je za kupanje itd.) počnite sa „Znam da ne želiš ovo da čuješ, ali moramo da idemo iz parka (i onda dajte razlog). Ajde se još jednom spusti niz tobogan, uzimamo kolica i idemo.“
Opet, važno je da im pokažete da razumete da verovatno neće hteti da urade šta tražite i date im jasnu instrukciju i obrazloženje.