3 činjenice o komunikaciji sa decom o kojima i ne razmišljamo

Međutim, u ovu rutinu može da „upadne“ i komunikacija, pa tako razgovori postaju predvidljivi, površni, ali i izvor nesporazuma jer dajemo automatske odgovore na zahteve, slušamo na „pola uva“, prestanemo da obraćamo pažnju na sadržaj i suštinu i cilj nam je ne da razumemo već da uzvratimo. Često nismo ni svesni da smo upali u zamku rutine, sve dok nam neko ne skrene pažnju ili sami ne primetimo da nemamo baš neke kvalitetne razgovore sa partnerom, prijateljima, kolegama…

Kada je u pitanju komunikacija sa decom, roditelji treba da imaju na umu sledeće činjenice:

1.Komunikacijom postavljamo temelje budućim odnosima.

Od toga kako razgovaramo sa decom zavisi kako će ona razgovarati ne samo sa nama roditeljima, već i sa drugim odraslim osobama, ali i vršnjacima. Roditelji nekada misle da to što je dete malo znači da ono „mora“ neprikosnoveno da ih (po)sluša i poštuje. Ali, samo ukoliko se detetu obraćamo sa poštovanjem možemo to isto da očekujemo za uzvrat. Ako mi njemu govorimo – izvoli, hvala, molim, izvini, govoriće i ono nama, ali i drugima, jer će usvojiti ovakav način komunikacije. Dete na prvom mestu gleda, oseća, oponaša, pa tek onda razume. Zato je najbolje iskoristiti njegovu moć učenja kroz posmatranje.

2.Komunkacija nije samo razmena reči, već i emocija i energije.

Način na koji se nešto izgovori u velikoj meri utiče na to kako će druga strana razumeti i odreagovati. Ukoliko se neki jednostavan zadatak izgovori preglasno, prestrogo, sa besom, on će detetu teže pasti nego zahtevan zadatak koji je roditelj izgovorio sa poštovanjem i blagošću. „Skloni igračkeee!!!“ detetu može da zvuči uznemirujuće što automatski pokreće negativnu emociju, koja će se „javljati“ svaki put kada treba da obavi ovaj zadatak.

Da li stvarno to želimo? Sa druge strane, ako mu se kaže na način koji „budi“ pozitivne emocije i stanje, ono će sa radošću obaviti i uz to kreirati osećaj samopoštovanja, vrednosti, sigurnosti u sebe. Na primer, spustite se u nivo detetovih očiju, pogledajte ga i blago recite: „Znam da je pospremanje sobe veliki zadatak za tebe, ali ja verujem da ćeš ti to dobro uraditi. Mnogo ćeš mi pomoći. Hvala ti.“

3.Komunikacijom utičemo na uspostavljanje vrednosti i uverenja.

Verbalne, ali i neverbalne poruke koje šaljemo detetu značajno utiču na sliku koju će kreirati o sebi. Imajte na umu da komunikacija nisu samo reči, to je i mimika, gest, ćutanje, podignuta obrva, uzdah, izdah… Sve ovo dete vidi i prati i ukoliko mu se ne objasni zašto smo ga, na primer, pogledali sa neodobravanjem kada je reklo da je dobilo lošu ocenu ili smo mu dok je pričalo kako se igralo sa drugarima u parkiću odgovarali sa „Mhmh, aha, mmm…“, može da stvori uverenje da ništa ne radi dobro, da nije vredno naše pažnje, da mora da se trudi da je zasluži… Naravno da nam ovo nije cilj, i da ne možemo baš svakog trenutka da se „uključimo“ u detetovu priču ili da kontrolišemo svoje izraze lica. Ali, kada ih postanemo svesni ili nas dete direktno upita „Što si se naljutila zbog ocene?“ treba mu odgovoriti iskreno i na nivou da može da razume. Na primer, „Malo sam se iznenadila zbog loše ocene, jer sam mislila da si dobro naučila lekciju. Kako da ti pomognem?“ Ili „Baš mi je drago što si imao drugare u parku, pričaćemo o tome malo kasnije kad završim sa ovim poslom.“ Ovo je mnogo „poštenije“ prema detetu, ali i prema vama jer nećete imati grižu savesti što ga ne slušate. Čim budete imali slobodan trenutak podsetite ga da dovrši priču.