Međutim, ako se detetu jasno ne kaže da je nešto pravilo, besmisleno je očekivati da će ga ono poštovati.
Najveći “neprijatelj” u procesu kreiranja pravila su očekivanja, koja ćete prepoznati u sledećim rečenicama – Pa, to se podrazumeva! Podrazumeva se da to znaš, da si naučio. To i ne treba da ti se kaže, zna se da se igračke sklanjaju pred spavanje. Svašta, ceo svet zna da se prvo skinu cipele kada se uđe u kuću, a onda se peru ruke. Šta tu ima da se priča!? Podrazumeva se kada ti jednom kažem da to treba da uradiš.
Ako govorite nešto od ovoga ili vama to neko govori, imam nešto važno da vam kažem – ništa se ne podrazumeva ako nije uspostavljeno kao pravilo.
Ali, reći ćete, pa dete je sto puta videlo da ja to radim! Razumem vas, samo što videti i nešto ciljano gledati – nije isto. Još ako to nije proraćeno objašnjenjem, uzalud se nadate da je dete pukim posmatranjem neke vaše radnje “shvatilo i naučilo” da je to neko pravilo. Koliko puta ste videli da vaši roditelji ili kolege nešto rade, pa da li ste to usvojili kao neko pravilo ako vam to nisu rekli? Niste.
Ali, reći ćete ponovo, pa rekao sam mu već jednom! OK, rekli ste detetu nešto jedanput i mislite da se priča tu završila, da je dete zapamtilo. Nije. Deci je potrebno više puta ponoviti, a što su mlađa, to je neophodno više ponavljanja, sve dok se informacija u njihovim glavicama ne sistematizuje i dobije smisao.
@moptkcs via Twenty20
Hajde da vidimo o čemu se ovde radi.
Kada se nešto “podrazumeva” iza toga stoji očekivanje da naš sagovornik (u ovom slučaju dete), zna na šta mi mislimo i obrnuto – da mi znamo šta neko drugi misli. Da bismo to mogli da znamo potrebna nam je veština čitanja misli.
Evo nekoliko primera koji će vam pomoći da razumete o čemu pričam.
Zamislite da ste stigli na posao. Posle desetak minuta stiže vaša koleginica i kaže – Pa, gde je kafa? Što je nisi već skuvala!? Vi je gledate u čudu i pitate se zašto očekuje kafu, a ona nastavlja – Podrazumeva se da onaj ko prvi dođe skuva kafu. Ja sam tebi prošle nedelje skuvala.
Ili, došli ste kući a muž vas pita da li ste kupili kiselu vodu usput. Kada ga upitate zašto vas nije nazvao da vam to kaže, on komentariše – Šta to ima da ti javljam, podrazumeva se da ćemo piti više kisele vode posle podvarka sa suvim mesom!
Ili, došli ste u dom zdravlja sa novom knjižicom koju ste čekali bezmalo godinu dana, a na šalteru vam traže i staru. Na pitanje šta će vam stara kada imate novu, sestra odgovara – Pa gospođo, podrazumeva se da nosite i staru zbog broja kartona.
Eto, sad je jasno da je podrazumevanje samo izvor nerazumevanja i da je mnogo korisnije biti što konkretniji i jasniji kada želimo da nas sagovornik nedvosmisleno razume. Isto je i sa pravilima. Da je bilo šta iz ovih primera dogovoreno kao pravilo, ne bi bilo problema, jer biste znali šta se od vas očekuje u navedenim situacijama. Međutim, pošto su ova “pravila” samo u glavama sagovornika, niste imali nikakvu šansu da znate šta se od vas očekuje.
A, sad zamislite kako je deci.
Slika: Dragana Aleksić, family coach
Evo šta još može da pomogne da se razume značaj pravila – kada pomislite na bilo koju društvenu igru, svaka od njih ima jasna pravila. Tu se ništa ne podrazumeva nego svi učesnici imaju jasne smernice šta treba da rade i nemaju nikakvu dilemu u vezi sa tim.
OK, JASNO MI JE SVE! KAKO ONDA DA UČIM DETE PRAVILIMA, A DA IH ONO TAKO I RAZUME?
Jednostavno, postoji pravilo kako da kažete da je nešto pravilo.
Ono se sastoji od 3 koraka:
- Najavite da ćete reći pravilo
- Recite ga
- Recite da ste napravili pravilo
Na primer, želite da dete usvoji pravilo da kada dođe kući prvo opere ruke. Spustite se na detetovu visnu, pogledajte ga u oči (ovo inače uvek važi u komunikaciji sa decom), i:
- Obratite mu se imenom i kroz njegov kanal komunikacije (vizuelni, auditivni ili kinestetički). Primer za vizuelni kanal – Marija vidi, sada ćemo se dogovoriti nešto… Primer za auditivni kanal – Marija slušaj… Primer za kinestetički kanal – Marija… spustite ruku detetu na rame – (NAJAVA PRAVILA).
- …Pravilo je da kada dođemo kući prvo peremo ruke. (KAŽEMO PRAVILO)
- Pranje ruku kada se uđe u kuću je pravilo koje ćemo poštovati svaki put. (POTVRDIMO GA)
Što je dete mlađe, pravilo će biti jednostavnije i, naravno, više puta ponovljeno. Ne morate svaki put kroz ova tri koraka, vremenom će biti dovoljno podsećanje na pravilo – Sećaš šta smo se dogovorili da prvo radimo kada dođemo kući? Ili još bolje kroz izazov i šalu – Podseti me molim te, šta beše prvo radimo kada dođemo kući? Zaboravila sam…
Ili, želite da dete raskloni igračke, knjige, crteže, bojice… svaki put kada mu kažete da vam dolaze gosti:
- Obratite se kroz detetov kanal razumevanja informacija – (Vidi / Slušaj / Pomazite dete po glavi ili mu spustite ruku na rame) – Milice, sada ćemo se dogovoriti da uvek kada dolaze gosti sve igračke skloniš u sobu ili vratiš u kutiju.
- Znači, naše pravilo je da kada ti kažem da nam dolaze gosti skloniš igračke iz dnevne sobe.
- Ovo je pravilo koje ćemo poštovati. Hoćeš da zajedno ponovimo šta je dogovor, da budemo sigurne da smo se dobro razumele?
Kod starije dece će, u konkretnoj situaciji, biti dovoljno podsećanje na pravilo – Sećaš se da smo se to dogovorile, da je to naše pravilo? Ovde koristite i neverbalnu komunikaciju da dete ohrabrite da uradi to što je dogovoreno – namignite, napravite neki poseban pokret rukom, pošaljite poljubac…
@photomasha_symchych via Twenty20
Naravno, za pravila birajte one stvari koje želite da dete usvoji kao dobre navike, a ne svaku sitnicu koju očekujete od deteta da uradi. Na taj način “rizikujete” da se ni vi ne setite svega što ste uspostavili kao pravilo i da onda nešto “danas važi, a sutra ne”.
Računajte i na to da je u procesu odrastanja jedan od izazova sa kojim ćete se susresti upravo pokušaj deteta da pomera granice i ne poštuje pravila. Rešenje za to je pregovaranje, odnosno uključivanje deteta u proces.
Ukoliko dete odbija nešto da radi, umesto da na otpor reagujete otporom i utrošite vreme i energiju, a pri tom se i loše osećate jer niste došli do rezultata, korisnije je da kažete detetu – Razumem da ti se ovo ne sviđa, ipak to je pravilo. Šta predlažeš, kako drugačije možeš to da uradiš, a da ne budeš toliko ljut zbog toga? – Ovako formulisano pitanje, dete navodi na razmišljanje, i ono oseća da ste mu ukazali poverenje i poštovanje.
I, verujte, da će naći neko rešenje. Samo mu dajte dovoljno vremena da razmisli. Budite fleksibilni da prihvatite detetov predlog. Pravilo će ostati pravilo, promenićete samo način na koji će dete to raditi.
Šta nisu pravila?
Sve što je u formi uslovljavanja, ucenjivanja, kritike, isključivosti, kazne… nije pravilo.
Na primer – Ako ne kreneš odmah iz parka, neću ti kupiti slikovnicu. Lepo sam ti rekla da to uradiš, ti me nisi poslušao i sad ću ti sve igračke skloniti na nedelju dana! Koliko puta treba istu stvar da kažem, pa da je uradiš? Skloni to za 5 minuta ili ništa od sutrašnjeg odlaska na rođendan!
Zašto ovo treba izbegavati? Prvo, zato što nije formulisano kao pravilo. Drugo, ne koriste se smernice za efikasnu komunikaciju sa decom, pa ne možemo očekivati ni da će dete da razume, niti da će da posluša. I na kraju, zato što sve navedeno stvara loš osećaj i može izazvati otpor kod deteta da sarađuje.
OK, sad je jasnije kako da od nečega napravimo pravilo.
Hajde da zaokružimo priču i da vidimo kakve koristi sve ovo ima za dete i vaš odnos sa njim:
- Kada su pravila jasna, dete nema dilemu šta treba da radi.
- Pravila, smernice i granice detetu daju osećaj sigurnosti.
- Kada dete uspe da uradi to što ste se dogovorili, ono ima osećaj postignuća, motivisano je, a kada ga u tome ohrabrujete onda jača i samopouzdanje.
- Kada dete nešto usvoji kao pravilo vi se osećate sigurno u ulozi roditelja
I na kraju, budite strpljivi, spremni da više puta ponovite pravilo, fleksibilni, uključite dete da i ohrabrite ga da i ono uspostavi neko pravilo – ono nije objekat koji sprovodi dogovore, već aktivan učesnik u porodičnim pravilima.