3 teme ključne za odrastanje svakog deteta ili ono što ostaje, uvek ljubav je

Ovo istovremeno može biti preporuka za čitanje za sve mame koje vole lepu literaturu, kao i poziv na promociju knjige, koju će Ivana Plechinger održati u Beogradu, 10. novembra u 20h u okviru Duhovnog doručka. Ali tema o kojoj pišem se odnosi na decu i tri važne lekcije koje ne smemo zaboraviti, učeći ih životu, a na koje me je, upravo podsetila Ivanina knjiga.

Naučimo decu da imaju izbor i da se pravila ne moraju uvek slepo poštovati

Ni sama nisam od onih roditelja koji vole da im deca budu beskrano slobodna i puštaju ih da budu ono što jesu, koliko već od prve godine života. Verujem, a i iskustvo u radu sa decom i roditeljima mi govori, da je to samo dobar roditeljski alibi za nebavljenje sopstvenim detetom. U redu je da imate drugačije mišljenje, ali deca se uče životu, tako što posmatraju, prvo nas roditelje, a i ostale ljude iz bliske okoline. Neće jesti sarmu sa 6 meseci, ako mu je mi ne damo. A neće ni znati, u tom uzrastu, da nam kaže da li mu se sviđa ili ne sviđa. Davanje usmerenja deci, pokazivanje različitih mogućnosti i u tom smislu postavljanje granica, može biti samo korisno i nikako štetno i nije isto što i zabrane i kazne. Strpljenje nam, kao roditeljima, može mnogo pomoći da ponudimo svojoj deci različite mogućnosti, da vide šta sve postoji, pa će, kad im uzrast to dozvoli, već proceniti koji izbor mogu da naprave. Ako im stalno ukazujemo na pravila, na moralna načela, društveno-prihvatljive norme, samo ćemo ih ukalupiti i staviti u prosek. To ne znači da bi trabalo da pohađaju sve školice koje postoje u gradu za njihov uzrast, niti da budemo tužni ako nemamo novac i vremena za iste te zanimacije. To samo znači da bi bilo korisno da ono vreme koje sa detetom provedemo, ma koliko ono trajalo u toku dana, bude najkvalitetnije moguće. Tako deca rastu u srećne i voljene ljude koji razumeju da imaju pravo izbora, pravo na lično mišljenje i koji vole život takav kakav jeste.

Imati pravo na izbor, znači i biti odgovoran za svoje postupke

Duško Radović je davno rekao da – kod nas ima puno siromašne dece, kojima roditelji nisu dali ništa drugo osim novca. Brzi ritam današnjeg vremena i bujica materijalnih vrednosti, ume da nas dovede u zabludu, da obilje života sa kojim bi decu od malih nogu trebalo da upoznamo, znači – obilje novca, pregršt igračaka, luksuz koji deci, baš ništa ne znači, ali može značajno iskriviti njihovu sliku stvarnosti i realnosti. Zato, ako već želimo da naučimo svoje dete da – mogućnosti postoje, da može napraviti izbor prema sebi, a ne prema ustaljenim i opšte-prihvaćenim pravilima, veoma je značajno i da ga naučimo da bude odgovorno za svoj postupke. I to odgovorno na način da njima ne ugrožava druge ljude, da bude svesno šta njegove odluke znače i da bude odgovorno za sebe tako što će voleti život i sve njegove mogućnoti, a ne bauljati od jedne do druge opcije, ne vodeći računa da li mu prijaju ili su samo poželjno ponašanje u društvu i okruženju.

Biti odgovoran za svoje postupke, znači voleti sebe i druge ljude

Ako odgajamo dete kome svojim primerom pokazujemo da može da bira između različitih opcija, da svoj izbor može menjati, ali uz odgovornost za takve korake, ima jedan detalj koji nikako ne bi trebalo da zaboravimo. To je ljubav prema sebi. Ne egocentrična težnja savršenstvu, niti beskrupulozna potreba da budemo prihvaćeni, bolji, voljeni, srećni na račun drugih, već ljubav prema sebi koja nastaje iz svesti o tome da naš život zavisi samo od nas samih. Veoma je korisno detetu stalno naglašavati da njegov život izgleda tačno onako kako ga vidi iz svog ugla posmatranja. Da istu stvar može videti na jedan način, dok je njegovi drugari mogu videti na sasvim drugi. I da to nije slabost, već moć, zato što uvek kada izabere svoju opciju i perspektivu, osetiće istinsku sreću koju dalje širi i na svoje okruženje. To je prava ljubav prema životu, zbog koje nas sam život višestruko nagrađuje. Oni hrabri i odgovorni koji su probali, znaju da je baš tako. Ja to vidim kroz svoju praksu rada sa ljudima u Centru za lični razvoj „Lepo mi je“, a i Ivana Plechinger o tome puno govori u svojoj knjizi „Ono što ostaje, uvek ljubav je“.