Trauma postaje objektiv kroz koji vidimo svet, druge i sebe. Javlja se u najrazličitijim oblicima i kod ljudi iz svih slojeva života. Kada pogledate koje vrste traume postoje, količina informacija vas preplavi. Iz prirode (zemljotresi, požari, poplave), preko društva (ratovi, revolucije), do škole (maltretiranje), i porodice (zlostavljanje, zapostavljanje, nasilje, razvod, teška bolest), itd. Čini se da trauma vreba iza svakog ćoška. Iako neće svaki od tih događaja dugoročno biti traumatičan i štetan, može se reći da:
Skoro svaki događaj može se smatrati traumatičnim za dete ako:
- se dogodio neočekivano
- se dešavao više puta
- je neko namerno bio okrutan
- je dete bilo nespremno na taj događaj
Trauma iz detinjstva pogađa puno ljudi u svetu: istraživanje na preko 60.000 odraslih u 24 zemlje pokazalo je da 70% odraslih prijavljuje jedan traumatični događaj, dok je 30,5% njih doživelo četiri ili više traumatičnih događaja u detinjstvu.
Trauma može biti suptilna i teška za prepoznavanje
Deca su izuzetno ranjiva na negativne efekte traume.
Razvoj mozga
U detinjstvu mozak se brzo razvija formirajući važne sinaptičke veze između neurona. Ponavljano okidanje neurona formiraće jaku vezu, dok će oni koji nisu stimulisani izbledeti. Jednostavno rečeno, ako pas ugrize dete i to se ponovi nekoliko puta, dete će razviti snažan strah od pasa i biće mu teško da veruje čak i najslađim i dobronamernim psima. Ako se detetu uskrati ljudski kontakt i dodir, neće se uspostaviti potrebne sinaptičke veze i deca će imati mentalnih i emocionalnih poteškoća, kao što to jasno pokazuje istraživanje zanemarene dece.
Dugotrajni stres koji prati traumu ima štetni uticaj na memoriju i izvršne funkcije mozga, jer režim preživljavanja nadvladava kognitivne mehanizme. Kao rezultat toga, deca će imati poteškoća sa učenjem, mučiti se u školi i između ostalog biti sklona hiperkinetičkom poremećaju.
Menjanje tela
Hormoni stresa kortizol i adrenalin odlično funkcionišu u neposrednoj opasnosti, ali povišeni nivoi ovih hormona tokom dužeg perioda (na primer tokom izlaganja traumi) oštećuju telo i njegov imuni sistem izazivajući mnoge bolesti: dijabetes, visok krvni pritisak, gojaznost, astma, alergije itd.
Novije istraživanje epigenetike pokazuje da šteta nastala dugotrajnim stresom ide sve do naših gena, što znači da dete, recimo, može imati genetsku predispoziciju da bude snažno i samouvereno, ali zbog načina na koji geni reaguju kada su pogođeni stresom povezanim sa traumom, izrašće u slabu i uplašenu osobu.
Mentalni i emocionalni razvoj
Sva deca moraju imati sigurnost, stabilnost, doslednost i sigurnu privrženost odraslima za normalan emocionalni i psihološki razvoj. Trauma oduzima neke ili ponekad sve ove faktore i ostavlja decu koja se u mladosti bore da pronađu sidro koje im je toliko potrebno. Pokreću se mehanizmi za preživljavanje, unoseći različite strategije suočavanja koje postaju deo traume i nastavljaju se u odrasloj dobi: mentalitet žrtve, pasivnost, agresivnost, mišljenje o žrtvi, lažni ego, itd. Te se strategije šire u karakter, stavove, mišljenja i postaju u najmanju ruku štetne ili ograničavajuće.
Sva deca moraju imati sigurnost, stabilnost, doslednost i sigurnu privrženost odraslima za normalan emocionalni i psihološki razvoj.
Formiranje obrazaca
Deca imaju ograničeno razumevanje sveta, ljudi, sebe i života. I dalje im nedostaje znanje, iskustvo i često jezik da bi mogli da obrade i izraze ono što im se događa. Tumače traumatične situacije sa oskudnim resursima koje trenutno imaju na raspolaganju i na osnovu njih stvaraju obrasce (uglavnom one nezdrave) za funkcionisanje u svetu: kako se odnositi prema suprotnom polu, kako obezbediti porodicu, kako igrati drugačije društvene uloge, (ne)odgovarajući načini za izražavanje osećanja, kako dobiti ono što žele itd. Jedan primer takvog obrasca koji često vidimo je ponavljani obrazac ponašanja dece alkoholičara, nasilnika ili zavisnika. Ti obrasci su snažno ugrađeni u dečiji um i promena, iako je moguća, prilično je teška.
Iako postoje traume koje se mogu sprečiti pažnjom odraslih, škole, društva i snažnog pravnog sistema koji podržava decu, postoje mnoge koje su neizbežne, zbog čega je intervencija veoma važna.
Nedavno istraživanje o oporavku od traume može pružiti korisne smernice o tome kako pomoći, podržati i osnažiti decu koja su traumatizovana.
Neki od faktora koji su uglavnom zajednički deci koja uspeju da se brže oporave od traume su:
- Barem jedna snažna i stabilna veza sa odraslom osobom iz porodice ili zajednice
- Podrška i prihvatanje porodice, prijatelja, škole i zajednice
- Osećaj unutrašnje kontrole
- Vera u uspeh u drugim oblastima života
- Osećaj svrsishodnog i smislenog života
- Prihvatanje vrednosti nade, vere i optimizma
- Razvijanje veština i mehanizama suočavanja sa stresnim situacijama
Svakako, pravovremena pomoć profesionalaca kao što su psiholozi, podrška porodice i zajednice su od najveće važnosti za oporavak nakon traume.
Neka deca uspeju da prevaziđu traumatične događaje i koriste ih kako bi ojačali. Svi znamo ljude koji su postali izvrsni lekari, policajci, advokati ili preduzetnici nakon što su u detinjstvu pretrpeli traume, ponekad kao način ispravljanja nepravde. Međutim, trauma nikako nije pozitivna stvar. Otpornost pred traumom je nešto najbolje što se može izvući iz tako užasne situacije. Svi se moramo potruditi da ne dođemo u tako užasnu situaciju ako je to moguće sprečiti. Zbog toga je naša odgovornost kao roditelja, nastavnika, članova zajednice i pojedinaca da reagujemo na bilo kakve znake traume kako bismo deci omogućili optimalno okruženje i uslove za zdrav razvoj.
Autor: Jelena Fu
Izvor: novakdjokovicfoundation.org