Mama čije dete nosi pelene sa 4 godine a moji su nosili do 2 god., mama koja još uvek doji a ja nisam mogla ni dva meseca, mama koja savršeno izgleda i mora da je puna sebe a misli da sam ja lenja ženturača: sramota me je da priznam, ali da, osuđivala sam sve ove žene.
Volela bih da mogu da kažem da nikada ne osuđujem druge mame. Ne želim to da radim i nisam srećna kad mi se to desi, ali istina je da mi se dešava. To, naravno, nisu moji sjajni trenuci. Neprijatno je priznati postojanje ovakvih misli, ali suočavajući se sa neprijatnim osećajem, mogu se približiti tome da postanem mama kakva želim da budem: ljubazna, saosećajna i puna podrške za roditelje koji vode iste bitke.
Ovaj posto koji pišem nije o tome šta osuđujem kod drugih mama već ZAŠTO. Kad dobro razmislim o razlozima, sve se svodi na pet, ne tako lepih, stvari:
Osuđujem ih jer sam ljubomorna.
Kada osuđujem mamu koju vidim da je u restoranu detetu dala iPad, to nije zato što zaista mislim daa je to užasna stvar. To je zato što sam ja donela drugačiju odluku zbog koje izlazak sa decom i ručanje napolju izgleda više kao posao.
Ljubomorna sam jer ona može da uživa u svom vinu i priča sa partnerom dok ja bojim i izvlačim brdo sitnih igračaka iz moje tašne. Moram da mislim da sam superiornija od nje jer zašto bih, u suprotnom, patila?