Društvo nam konstantno nameće uverenje da je “više = bolje”. Uči nas da je najvažnija jedinica mere uspeha imati više, ali nije tako. Imati više često znači više haosa, više okova, više straha da nešto ne izgubimo, više briga.
Zato je jedna od najvažnijih stvari koju možemo da naučimo u životu ta da se otarasimo svega što nam ne treba. Prava zrelost dolazi kada naučimo da ne treba da skupljamo stvari niti negativna osećanja, već da ih se oslobodimo.
Čim uspemo u tome i izbacimo iz života sve ono što nam nije stvarno potrebno osetićemo da:
Stvarno cenimo ono što imamo
Imati više ne znači imati više mogućnosti. Koliko stvari kupimo i onda ih zaboravimo negde u dnu ormana? Otarasiti se knjiga koje nećemo nikada pročitati, odeće koju ne nosimo, starih predmeta koji nemaju nikakvu vrednost i samo zauzimaju prostor je veoma oslobađajuće.
Kako oslobađamo prostor u našem domu, tako oslobađamo i naš um. Odmah zatim počinjemo da cenimo više ono što imamo, jer smo tu stvar svesno izabrali.
Dobro razmislimo pre nego što nešto kupimo
Kada se jednom oslobodimo bespotrebnih stvari postajemo svesniji potrošač. Tada, pre nego što bilo šta kupimo automatski, počinjemo da se preispitujemo i pitamo da li nam je ta stvar stvarno potrebna i da li nam je od koristi. Na ovaj način se oslobađamo uticaja reklama i slobodniji smo u donošenju odluka.
Kada se naš ego ne identifikuje više sa stvarima nismo više opsednuti njima i naš odnos prema šopingu se menja. Dešava se pravo “čudo” jer se oslobađamo potrebe da uvek radimo više da bismo kupili stvari koje nam ne trebaju da bismo bili srećniji. I to eliminiše puno stresa iz našeg života.
Osećamo se izuzetno zahvalnim
Epikur je rekao “nemoj uništiti ono što imaš željom za onim što ne poseduješ, već zapamti da je ono što sada imaš jednom bilo među stvarima koje si samo mogao da sanjaš”.
Normalno je osećati malo “bola” kada pokušamo da se oslobodimo nekih stvari. Taj bol je privrženost. Ali, kada se otarasimo svega bespotrebnog otkrijemo da smo zadovoljniji nego pre, da smo slobodniji i srećniji. I osećamo izuzetnu zahvalnost. U tom trenutku cenimo više ono što imamo i otkrivamo da nam nije potrebno puno stvari da bismo bili srećni.
Shvatimo da nas ne definiše ono što imamo
Previše često izjednačavamo ljue sa onim što imaju ili poseduju. Ekhart Tole, poznati kanadski pisac nemačkog porekla, objašnjava da je jedan od osnovnih nivoa našeg ega izjednačavanje sa stvarima – moja igračka prelazi u moja kola, moju kuću, moju odeću, moj telefon i sl.
Reklame nastoje da nam prodaju stvari ubeđujući nas da će dodati nešto na to kako vidimo sebe i kako nas vide drugi. Tako stvari od običnih stvari postaju “stvari koje poboljšavaju naš identitet”. Ali, pokušaj da se pronađemo kroz stvari ne funkcioniše, vodi samo ka konzumerizmu.
Kada se otarasimo velikog broja stvari koje smo vremenom sakupili, shvatimo da nas ti predmeti ne definišu. Koristili smo ih, ali oni nisu deo nas i ne govore ko smo mi. Ovi predmeti nam, kao osobi, ništa ne dodaju niti oduzimaju. Tada započinje pretraživanje našeg pravog identiteta.
Živimo u sadašnjosti
Najveći broj predmeta koje čuvamo su još tu ili zbog straha od budućnosti (“šta ako mi jednog dana opet zatreba”) ili preterane vezanosti za prošlost (bude neko sećanje i žao nam je da ih baimo).
U osnovi ove privrženosti za stvari je podsvesno uverenje da posedovanje na izgled čvrstih i trajnih stvari pruža našem egu i našem životu više snage, sigurnosti i trajanja. Tražimo u stvarima izvor sigurnosti. Zanimljivo je da oslobađanjem od stvari počinjemo da cenimo sadašnjost i ono što sada živimo.