Otrovan odnos roditelja prema detetu teško je prepoznati, mnogi shvate da su odrasli u takvom okruženju tek nakon što odrastu, ali postoje i oni koji toga nisu svesni. Postoje mnoge vrste takve toksičnosti, od agresivnih roditelja do onih koji su duhom odsutni i kao da ne vide niti čuju svoje dete. Dr. Suzan Forvard je identifikovala nekoliko vrsta psihički nezdravih odnosa roditelja prema deci i to je navela u svojoj knjizi “Otrovni roditelji”.
U njoj su nabrojani i alkoholičari, i haotični roditelji, i oni koji sputavaju decu jer žele da ona prate njihove snove umesto svoje, ali i verbalni napasnici koji svojim stavovima i komentarima ubijaju samopouzdanje svojoj deci jer ih konstantno ponižavaju, čak i pred drugim ljudima, što može ostaviti ozbiljne psihičke posledice. Ovih sedam znakova pokazuje odrastanje uz tzv. otrovne roditelje:
Život bez oslonca
Ovo je prilično rasprostranjen problem, nastaje onda kada su roditelji “zlostavljači”, fizički ili mentalni, ili nisu bili usredsređeni na kvalitetno vaspitanje mališana i stvaranje osećaja sigurnosti. Tu spadaju i roditelji razmažene dece koji su u velikoj zabludi da su odlični roditelji zato što svojoj deci popuštaju u svemu. Ako dete može da radi sve što želi znači da ne može da se osloni na svoje roditelje i vremenom, zbog nedostatka oslonca u životu, postaje nesigurno.
To kasnije može uticati na njihove odnose sa drugim ljudima, nezdrav odnos sa partnerom, ali i svojom decom. Takva deca i kada odrastu podsvesno veruju da je sasvim normalno da ih drugi tretiraju kao što su ih tretirali i roditelji, i često ostaju u takvim nezdravim odnosima umesto da beže od njih, kao što bi uradio neko ko je odrastao u psihički zdravoj porodici.
Teško prihvatanje odbijanja i neuspeha
Deca “otrovnih” roditelja često su sklona zastrašujućim reakcijama na sve što nije “zvezdani” uspeh. Tu opet do izražaja dolazi iz odnosa sa roditeljima u kojima je dete moralo da bude najbolje u svemu, u suprotnom ništa nije vredelo. Na primer: ako u školi ne dobija samo petice roditelji ga tretiraju kao gubitnika i propalicu. Opet, tu dolaze do izražaja kompleksi koje roditelji imaju.
Na primer, roditelj insistira na peticama jer sam nije blistao u školi i zbog toga se osećao loše. Ili, majka forsira svoju ćerku da bude najlepša i tako je uči kako je fizički izgled najvažniji u životu, a to radi samo zato što nikad nije bila zadovoljna svojim izgledom i bila je konstantno ljubomorna na druge koji su lepši. Takva deca kasnije mogu imati ogromne probleme jer ne žele da prihvate činjenicu da ima ljudi koji su uspešniji ili lepši od njih, i da je to sasvim normalno.
Ekstremne reakcije koje zbunjuju
Ako često “polude” zbog stvari koje nisu bitne, to može da bude pokazatelj da u njihovoj glavi sve kockice nisu složene kako treba, zato što su im roditelji agresivno branili mnoge stvari u detinjstvu, prisiljavajući ih da sve bude pod konac.
Na primer, neko odluči da radi za neprofitnu organizaciju ali dobije živčani slom ako mu se spomene plata ili novac. To može ukazivati na to da su njegovi roditelji agresivno neodobravali neke stvari u detinjstvu, recimo da je zarađivati malo nešto jako loše. Odrastanje u takvom okruženju može uključivati osećanje krivice, iritacije, straha od napuštenosti ili iracionalan gnev.
Lične emocionalne potrebe na poslednjem mestu
Ako je odraslo uz verbalno ili fizički nasilnog roditelja, dete će sigurno sopstvene emocionalne potrebe stavljati na poslednje mesto i loše će se osećati ako pokuša drugačije. To se najverovatnije dešava zbog straha šta će drugi misliti umesto stavljanja na prvo mesto onoga što je najbolje za odnose. Takva deca tokom odrastanja skrivaju svoja osećanja ili ljutnju jer strahuju da će, ako ih izraze, doći do problema.
Nepoznavanje sebe
Mnoga deca smatraju da im je teško da utvrde ko su i kakvi su zapravo, kao i šta osećaju. Ne znaju ko su nakon odrastanja. To se događa zato što su, zbog nezdravih odnosa sa roditeljima, godinama strahovala da izraze sebe i svoja osećanja već su ih potiskivala i skrivala od roditelja. Drugim rečima, nisu imala priliku da obrate pažnju na sopstveni rast i razvoj već su izrasla u nesigurne i zbunjene ljude.
Samokritičnost
Psihologija samopoštovanje definiše kao osećaj vlastite vrednosti, a deca “otrovnih” roditelja često imaju ozbiljne probleme na tom području. Mnogi od njih su pod jakim uticajem vlastitog “unutrašnjeg glasa”, odnosno nerealno su kritični prema samima sebi, kao što su im to roditelji radili – na primer, stalno su im govorili kako su glupi, bezvredni, nedostojni bilo čega, da su potpuni neuspeh i sl.
Ljudi koji su tako odrasli, odnosno za svoje roditelje nikada nisu bili dovoljno dobri, moraju da shvate da su njihovi roditelji bili jako sebični i da sve njihove reči govore isključivo o njima i tome koliko su bezosećajni i zli ljudi.
Osećanje odgovornosti za ponašanje sopstvenih roditelja
Oni koji su odrasli u otrovnom okruženju često ne priznaju da su njihovi mama i tata učinili bilo šta pogrešno. Njima je toliko duboko usađen osećaj krivice, da teško mogu da ga se otarase.
Nauka je dokazala da deca otrovnih roditelja nalaze opravdanja za njihovo ponašanje jer im je teško da prihvate da ih vlastiti roditelji ne vole koliko bi trebalo. Mnogi od njih, bez obzira što su im roditelji u detinjstvu radili loše stvari, i dalje ih vole i teško im je da prihvate činjenicu da je problem bio u roditeljima, ne u njima.
Izvor: novosti.rs/Život+ i 24sata.hr