Roditelji TREBA da puste decu da osete neuspeh

„Ne možete to da uradite. Ona nije uradila ništa pogrešno,“ rekla mi je majka, ljutito.

„Ali jeste. Pronašla sam čitave pasuse koji su prekopirani sa raznih sajtova“, bojažljivo sam odgovorila.

„Ne, mislim ONA nije uradila ništa pogrešno. Ja sam. JA sam napisala njen rad.“

Ne sećam se šta sam na to odgovorila, ali mi je bilo potrebno malo vremena da se saberem i svarim ono što sam upravo čula. A i šta sam mogla da uradim? Da suspendujem majku? Da je zaključam na otvorenim vratima i nateram da sto puta na tabli napiše „Neću da pišem radove svoje ćerke prepisujući članke sa interneta“? Majka je dala obrazloženje za svoj postupak: njena ćerka je bila pod velikim stresom i ona nije želela da se devojčica razboli.

Na kraju te priče, devojčica je dobila nulu i lično sam se pobrinula da ponovo sama napiše svoj rad. Naravno, nisam imala autoritet da vaspitam njenu mamu, ali to sam mnogo puta uradila u snu.

Iako nisam sigurna da li je i šta majka naučila iz tog iskustva, ćerka je naučila da mora da snosi posledice a ja sam izvojevala jednu svojevrsnu pobedu. Sada se više ne nerviram oko tih „starih“ navika, poput majke koja malo više pomaže detetu oko domaćeg iz matematike, oca koji pravi detetov rad iz tehničkog. To je tako pase.  

Danas se nastavnici susreću sa potpuno novim nivoom prezaštićenosti: roditeljima koji odgajaju svoju decu tako da budu bespomoćna i nemoćna, decu predodređenu na anksiozno odrastanje, kojoj nedostaju emocionalna znanja potrebna za prevazilaženje neizbežnih loših situacija.

Mislila sam da sam prošla puno toga sve dok nisam pročitala istraživanje Tehnološkog univerziteta Kvinslend, autorke Džudit Loke, koje predstavlja „ocenu koncepta preterano zaštitničkog roditeljstva od strane profesionalaca koji se bave roditeljstvom“.

Preterano zaštitničko roditeljstvo (eng. overparenting) po ovom istraživanju predstavlja „pogrešno motivisan pokušaj popravljanja trenutnog i budućeg ličnog i akademskog uspeha deteta“. U pokušaju da razumeju takva ponašanja, autori su anketirali psihologe, školske savetnike i nastavnike. Autori su ova stručna lica pitali da li su bili svedoci preterano zaštitničkog roditeljstva i ostavili prostor za opis takvih situacija. Iako relativno mali uzorak i diskutabilan metod subjektivnog samoprijavljivanja bacaju senku na statistički značaj istraživanja, primeri navedeni u izveštaju pružaju dovoljno materijala za prepričavanje.

Neki primeri su već viđeni: detetu nije dozvoljeno da ide u kamp sa drugarima ili da uči da vozi, roditelj secka hranu i pakuje posebne tanjire za žurku za svoje 16-ogodišnje dete jer je ono izbirljivo na jelu. I dok mi je žao te dece, ne brinem se. Ona će se osamostaliti jednog dana i oporaviti od tog prezaštićenog detinjstva.

Primeri koji me brinu su oni koji imaju potencijal da unište detetovo samopouzdanje i umanjuju vrednost značaja učenja samostalnosti. Prema autorima istraživanja, roditelji koji to rade „perspektivu svog deteta smatraju istinitom, bez obzira na činjenice,“ i pre „poveruju svom detetu nego odrasloj osobi i negiraju i samu mogućnost da je njihovo dete bilo krivo ili da bi čak učinilo nešto slično.“

Ono što mi nastavnici najčešće vidimo je ono što autori ovog istraživanja zovu roditeljima koji „se brzo odazivaju zahtevima deteta a malo zahtevaju od njega“. Ovi roditelji odgovaraju na sve potrebe i nevolje svoje dece ne dajući im šansu da sama reše svoje probleme.

Pusti, ja ću to da uradim

Ovi roditelji „žure u školu na prvi poziv svog deteta da bi mu doturili stvari kao što su zaboravljeni ručkovi, zaboravljeni domaći zadaci, zaboravljena odeća“ i „zahtevaju bolje ocene ili prete odustajanjem od škole“.

Jedan učesnik istraživanja je problem opisao na sledeći način: "Radio sam sa velikim brojem roditelja koji toliko prezaštićuju svoju decu da ona ne nauče da preuzmu odgovornost (i prirodne posledice) svojih postupaka. Deca mogu da razviju osećaj da im nešto pripada i da sve zaslužuju bez truda, a roditeljima je tada teško da sarađuju sa školom – da imaju poverenja, budu kooperativni i fokusirani na rešenje problema, što bi koristilo i detetu i školi."

To su roditelji koji me najviše brinu – roditelji koji ne dozvoljavaju detetu da uči. Vidite, nastavnici ne predaju samo čitanje, pisanje i aritmetiku. Mi decu učimo odgovornosti, organizaciji, manirima, uzdržanosti itd. Ove veštine možda neće biti ocenjene na standardizovanom testiranju, ali dok deca planiraju svoj put u odraslo doba, one su ubedljivo najvažnije životne veštine koje predajemo. 

Ne predlažem da roditelji slepo veruju nastavnicima svoje dece. Ni ja to ne bih uradila. Ali, deca greše, a kada se to desi, važno je da roditelji zapamte da je edukativna koristi od posledica te greške dar, a ne zanemarivanje obaveza. Iz godine u godinu, moji „najbolji“ učenici – oni najsrećniji i najuspešniji u svom životu – su oni učenici kojima je dozvoljeno da pogreše, odgovaraju za to i koji su podstaknuti da budu najbolji što mogu, uprkos svojim greškama.

Završila sam sa maštanjem o tome kako da ona mama od pre 13 godina ugleda svetlost. Taj brod je otplovio i uradila sam najbolje što sam mogla za njenu ćerku. Svake godine uveravam nekog roditelja: „Ovaj neuspeh/greška će biti najbolja stvar koja se dogodila vašem detetu“, i odavno sam prihvatila da mi većina roditelja neće verovati. To je u redu. Strpljiva sam. Lekcije koje ja predajem u srednjoj školi se obično ne isplate godinama i ne očekujem zahvalnice.

Naučila sam da uživam i pronalazim zadovoljstvo u svakodnevnim časovima i u vremenu koje provodim sa decom kojoj je obrazovanje potrebno. Ali maštam o danu kada će mi biti povereno da naučim svoje učenike kako da se nose sa udarcima, pronađu put kroz teškoće adolescencije i čvrsto stoje pred izazovima – izazovima koji imaju moć da transformišu današnju decu u snalažljive, kompetentne i samopouzdane odrasle osobe.

Izvor: The Atlantic, Džesika Lahej (Jessica Lahey)