Zavisnost od drugih osoba može biti jedna od karakteristika zavisnog poremećaja ličnosti . U osnovi ovog problema nalazi se preterano oslanjanje na druge, izražen stres kada osoba treba brinuti o sebi, izostaje saznanje da je za to sposobna, osećanje bespomoćnosti javlja se pri donošenju odluka, kako značajnih životnih odluka, tako i malih odluka koje se tiču svakodnevnice.
Samopouzdanje i slika o sebi su niski, kao i poverenje u sopstvene sposobnosti i snage. Uverenja su obično pogrešna, bazirana na poređenju sa drugima, koji uvek obavljaju sve na bolji, efikasniji način, postižu više uspeha i sl. Kontinuirana potreba za podrškom drugih ljudi stavlja se ispred zdrave potrebe za ispoljavanjem ljutnje, nesaglasnosti, frustracije. Izražen strah od napuštanja, osobe čini ranjivim, i neretko, pogodim žrtvama nasilja. Mogu biti prisutne i socijalna anksioznost i/ili depresija.
Zavisnost od drugih osoba, izuzev u navedenoj problematici, može se ispoljiti i kao deo nekih drugih zdravstvenih problema, bilo mentalnih ili fizičkih. Takođe, u emocionalnim vezama, u kojima je prisutno i nasilje, neka ponašanja deluju kao zavisnost od partnera (neispoljavanje sopstvenog mišljenja, submisivnost, potiskivanje svojih osećanja). Razliku u odnosu na zavisni poremećaj ličnosti, čini to što su ovakva ponašanja prisutna samo zbog određenih okolnosti (bolest, nasilje).
Određeni nivo emocionalnog oslanjanja na partnera je normalan i očekivan
Zavisni poremećaj ličnosti i partnerske veze
Određeni nivo emocionalnog oslanjanja na partnera je normalan i očekivan u emocionalnim odnosima, ponuda emocionalne podrške, onda kada je potrebna, jedna je od glavnih niti koje povezuju partnere. Problem nastaje kada je potreba za podrškom prenaglašena.
Ovakva nezdrava potreba ogleda se u očekivanju partnera da obezbedi konstantno uveravanje “Dovoljno sam dobar, vredim dovoljno, neću biti napušten, uvek ću imati nekoga ko brine o meni, nikada neću morati sam…”. Iz ovakvih očekivanja od drugih osoba, neizostavno se javljaju sumnje u sebe, u sopstvena činjenja (“Da li činim dovoljno da ne budem ostavljen, da li smem da kažem svoje mišljenje”), povlačenja, potiskivanja emocija. Sve ovo zajedno, emocionalni partnerski odnos gura ka tome da je glavna sila koja ga pokreće – strah. Strah koji se stalno hrani raste, uvećavajući tako i zavisnost ka drugoj osobi.
Voleti nekoga i istovremeno ga pustiti da bude slobodan, čini se teškim, gotovo nemogućim zadatkom. Partner se posmatra kao izvor snage za lečenje prošlih povreda i dubokih nesigurnosti, tako da par zapravo veoma malo živi sadašnji trenutak.
Ponavljaju se isti zahtevi: za uveravanjem da je partner brižan, da su voljeni, da partner želi da provede svoje slobodno vreme sa njima, povećavanje dužine vremena provedenog zajedno, nestrpljivost, frustracija, osećaj da se sve vrti oko potreba partnera koji ima zavisne emocionalne potrebe, kod drugog partnera mogu provocirati osećaj neadekvatnosti da se stalno isti (novi) zahtevi ispunjavaju, da nikada nije dovoljno. Ovo drugog partnera uvlači ne samo u frustraciju, već i u ambivalnetnu poziciju. Sa jedne strane osećaju da je previše zahteva, previše razuveravanja, a sa druge osećaju da su važni, potrebni. Sagorevanje veze je ponekad neminovno. Dešava se kada se navedena ambivalentnost slomi i od želje da se zavisnom partneru pruži, povede do želje da se izađe iz odnosa i povrati sopstveni mir. Najveći strah, biti ostavljen i napušten, predodređen je dinamikom oba partnera, onog koji je emocionalno zavistan i onog koji svojim postupcima hrani neutoljivu glad za sigurnošću. Finalno razuveravanje se ne dešava, što iznova pokreće i stare, a i stvara nove povrede.
Kako do promene?
Nema ništa pogrešno u traženju saveta i podrške od partnera, to je potpuno prirodno i normalno. Međutim, razliku čini trenutak kada se čuje tuđe mišljenje, razmisli o tome, a zatim donese odluka koja je dobra za oba partnera.
- Brižan partner treba postupati tako što će partneru koji ima problem ustupiti dovoljno mesta da sam donese odluku (“Tu sam, podržavam te, verujem u tebe i odluku koju ćeš doneti”);
- dopustiti partneru da preuzme odgovornost i brine kroz male, svakodnevne odluke (šta kupiti, u kojoj radnji i sl.)
- podržavati ispoljavanje i misli i osećanja, ali ne samo onih koji su u skladu sa partnerovim, već onih koje odražavaju istinski self
- preuzeti odgovornost za sopstvene misli, osećanja i ponašanja, prekidajući tako pogrešno uverenje partnera koji ima problem da je odgovoran za tuđa osećanja i ponašanja, izvlačeći ga iz zaleđene pozicije krivice i žrtve
- nikada neće zloupotrebiti partnerove duboke nesigurnosti da bi ga kontrolisao, emocionalno, finansijski ili seksualno zlostavljao.
Ukoliko je problem povezan sa povredama iz detinjstva, sa nesigurnim roditeljskim ponašanjima, bez obzira koliko je dubok, može biti izlečen. Proces iscelenja se uspešno odvija pod okriljem psihoterapije, u novoj, sigurnoj bazi, u kojoj terapeut pažljivo vodi osobu do mesta na kojima je povreda inicijalno i nastala. Niko spolja ne može imati ovakav pristup i dati sebi uverenje o sopstvenoj vrednosti do nas samih.
Naučite da budete nezavisni
Naučiti kako biti nezavistan od tuđih uveravanja o osopstvenoj vrednosti, kako nositi jasnoću o tome da smo vredni ljubavi, pažnje, posvećenosti, prihvatanja, je moguće i zavisi samo od osobe koja nosi uverenja suprotna navedenim.
Psihoterapija omogućava razvoj osećaja samodovoljnosti i asertivnosti, veština nošenja sa strahovima od samoće ili odbacivanja, vežbanje donošenja odluka, prijatnost u konstruktivnoj samoći, vežbanje ispoljavanja sopstvenih misli i osećanja bez straha od odbacivanja.
Psihoterapija pomaže i u prevazilaženju mogućih pratioca ovog problema-socijalne anksioznosti i/ili depresije.
Autor: Mr Anđelka Jelčić, dipl. spec. pedagog i porodični psihoterapeut
Izvor: vaspsiholog.com