Evo o čemu razmišljam i šta se pitam kada gledam moje tinejdžere:
Kada su trinaestogodišnjakinje postale supermodeli?
Sećam se početka školske godine u septembru. Fejsbuk je bio modna pista za male Kejt Apton i Žizel Bundšen. Zahvaljujući modernim protezama, sve na nevidljivo, ili pak vidljive interesante gumičice, te odeći jarkih boja i modernih krojeva, ona faza “ružnog pačeta” (koja je nama bila za petama) je stvar prošlosti.
Gde je ona čudna faza kada deca u tom uzrastu izgledaju zbunjeno i neugodno u svojoj koži, pitam se. Nije tu – ta faza je prešla na četrdesetogodišnje majke koje se muvaju po tržnim centrima i kupuju poslednji krik mode.
Današnja deca su doslovno s druge planete!
Snažni su kao da su polu kiborzi. Neverovatno su brzi. Nedavno me je umalo pregazio klinac od jedanaest godina na maratonu zadovoljstva od 5km. Ne samo da mnoštvo dece trenira tokom godine jedan sport, već mnogo njih trenira više sportova. Srećem dvanaestogodišnjake koji treniraju CrossFit. Kada sam ja imala deset godina moj kardio je bio trčanje po sokaku i vožnja bicikla po kraju, dok je sama pomisao na maraton delovala iscrpljujuće i zastrašujuće. Bravo deco nove generacije! Ne znam šta bih drugo rekla.
Kako to da “lajkuju” sve na društvenim mrežama, a uživo ne?
Na Instagramima se vole plaže, cveće, proleće, duge i snegovi, a uživo to žulja na nezgodan način. Plaža je previše peščana, drvo premalo razgranato, dugine boje su blede i ostala nerealna očekivanja.
Ne shvatam, da li žele da budu sami ili ne?
Kada su u društvu žele da budu sami, a jednom kada ostanu sami žude za povezivanjem i traže konekciju?! U prostoriji punoj dece sa telefonima u rukama, može da se čuje i najmanji šum. Sedeći jedni pored drugih, zalepljeni za svoje telefone, svako u svom “feed”-u. Čim se rastanu, nakon pola sata, kreću video pozivi, jer nema veze što su bili zajedno do malopre, oni moraju sada da se vide i proćaskaju o onome što su ćutali.
Spavanje kod druga/drugarice?
Da li vam je to poznato? Sigurno ne idu kod drugara s namerom da spavaju. Zato ne bi trebalo da pitaju: da li mogu da prespavam kod Dušana/Maje već da li mogu da idem da ne spavam kod Dušana/Maje? Budimo iskreni.
Ono što oni piju ja ne znam ni da izgovorim
Molim da mi se objasni opsesija kafama i raznim pićima sa kafom ili čokoladom. Ako pričamo o hrani, znamo da beže od svega što nije “fast food”, jer valjda je to jedino moderno, pa je sam mozak isprogramiran i podešen na prihvatanje veštačkih ukusa. Dok se pića, koja spominjem u redu iznad, konzumiraju kao da sutra ne postoji. Jer je “grande-ajs-skini-moka-čoko-vanila-late-karamel-preliv-bez-šlaga” uvek dobra ideja. Moja gerijatrijska malenkost je u čudu.
Neka mi neko objasni kratkotrajni fokus
Na ono što i samo izaziva loš fokus, na to su fokusirani satima, dok sve ostalo bledi u nezainteresovanosti. Nemaju strpljenja ni za šta.
Upomoć, skraćenice!
Ne znam da li smem da se upustim u razgovor o skraćenicama koje koriste u pisanoj komunikaciji. Ne smem, ali moraću. Na internetu izgleda važi pravilo – štedi bezgranični prostor. Mogu da razumem samo par skraćenica, ali su mi nalik na prst u oko. Ne znam je postalo “nzm”, ne mogu “nmg” i tako kraće (da ne kažem dalje). Tu dođe i amerikanizacija – “yolo”, “bae”, “twerk”, ko će sve to pohvatati. Izgleda da je regularna komunikacija postala gubljenje vremena.
Zašto samo selfi?
Za selfi može da se okine 3 ziliona slika, ali duševni bol ravan nervnom slomu nastane na zahtev da se slikaju s porodicom. Odustala sam od porodičnog slikanja za razne prilike. Ako se slikamo, super, ako se ne slikamo, odlično – izbegla sam živciranje.
Doduše, moram da priznam, uprkos svim izazovima (i mom starenju), veoma je zabavno roditeljstvo starije dece. Kada bi me pitali da u jednoj rečenici opišem, rekla bih “Biti roditelj pred-tinejdžeru je kao kratki, nekomunikativni ručak u MekDonaldsu, sa pauzom za kafu u Starbaksu sa Žizel Bundšen/Tom Brejdijem sa telefonom u ruci”.
Izvor: scarymommy.com