Nakon uspavanke, književni žanrovi i vrste koje deca upoznaju pre polaska u školu jesu i bajke za decu, basne, šaljive i poučne priče…
Zapravo, značaj književnosti tokom procesa odrastanja je neprocenjiv, a danas se o dečjoj književnosti govori kao o autonomnoj i autentičnoj književnoj oblasti. Zašto je važno da se deci čita i da se upoznaju sa književnošću još od najranijeg detinjstva?
Na koji način književnost utiče na dete?
Detetu od 3 ili 4 godine nije uopšte jednostavno objasniti šta znače reči “nepravda” ili “zlo”. Ne postoji toliko dobra definicija (čak i kada je prilagodite uzrastu deteta), kao što biste mu to objasnili na konkretnom primeru. Dete će mnogo lakše i brže formirati svest o nepravdi, zlobi, ljubomori ili pakosti ako mu pročitate, na primer, Pepeljugu i priču o njenoj sudbini, nego ako ove pojmove samo mehanički pojasnite. Pored toga što nadograđuje znanje, dete uživa u priči. Kako i zašto?
Naime, svako dete ima razvijenu maštu i potpuno će se uživeti u svet knjige. U dečjoj mašti su izbrisane granice između imaginarnog i realnog, što se poklapa sa jednom osobinom dečje prirode – zanosom. On održava istinsku, životnu i stvaralačku potrebu za igrom u kojoj se ne razdvajaju mašta i stvarnost. Zbog toga deca aktivnije učestvuju u svetu priče. Kroz nju najlakše osete i spoznaju sebe, poistovete se sa njenim junacima i na taj način grade svoj odnos prema svetu koji ih okružuje.
Sve ovo nas navodi na zaključak da književnost ostvaruje tri jako važne funkcije: saznajnu, estetsku i etičku, te da je njena uloga u procesu odrastanja deteta nezamenljiva.
Deca kroz bajke uče o najvećim životnim istinama
Bajke su oduvek bile najvažnija vrsta u dečjoj književnosti. Slušajući ih pomno, mališani će na pitanje: šta su bajke, dati manje-više isti odgovor. Navešće ono po čemu ih oni pamte i prepoznaju: dobre vile, zle veštice, kralj koji ima tri sina, zarobljena princeza, nepravedni postupci, junaci koji čine zlodela i naravno, čuvena poslednja rečenica: „Živeli su srećno do kraja života”.
Međutim, svako dete svet bajki doživljava na osoben način. Ne razlikujući stvarno i izmišljeno, bajke u svojoj osnovi najčešće imaju realan život i kriju dublju, iskonsku životnu istinu.
Kroz likove, postupke i zamršena zbivanja, dete se prvi put suočava sa važnim životnim situacijama. Bez ikakvih ograničenja dete može da sudi i kritikuje ili uvažava i vrednuje sve što mu svet bajke nudi. Na taj način, svesno ili nesvesno prihvata velike životne istine o tome da uvek pobeđuje ljubav, da zlo nadjačava mržnju, da se svaki trud isplati… Kako dete vremenom odrasta i sazreva, mnogo lakše će neku osobu poistovetiti sa negativnim ili pozitivnim junacima iz bajki, imaće osećaj empatije za ugrožene ili će optimistično verovati u rešenje svakog problema.
Basne i svest o ljudskim osobinama
Basna je drevna folklorna vrsta, čiji se kratak sadržaj sastoji iz dva dela: fabule i poruke. U njima dolazi do ilustracije svih opštih ideja i istina, a poruka je duša basne i njeno središte. To su duhovite priče, čiji su akteri životinje koje misle, postupaju i rade kao ljudi. Zato što se čovek na simbolično-alegorijski način poistovećuje sa životinjama, kroz ovu književnu vrstu deca najbolje uče o ljudskim osobinama. Kako?
U basnama životinje imaju stereotipne osobine: lisica je lukava, zec je plašljiv, mrav je vredan i marljiv, magarac je tvrdoglav itd. Situacije u kojima se životinje sa ovim osobinama pojavljuju uvek su opisane tako da se istakne njihova vrlina ili mana. Preokreti u basnama uvek nose moralnu tezu i cilj je doći do te poruke.
Deca uvek mogu u okolini prepoznati nekog ko je poput lukave lije, koja pomoću naivnog gavrana ostvaruje cilj. Zato što nude životno iskustvo, basne su svojevrsne filozofije u primerima.
Nonsens – podstiče potpunu slobodu dece
Da u svetu ne mora uvek sve biti jasno, logično, ispravno i nedvosmisleno uči nas jedna specifična književna vrsta – nonsens. To su stihovi nelogične ili apsurdne sadržine, katkad i sa izmišljenim rečima, pravljeni za zabavu deci ili kao humoristička poezija.
Nonsens se čak naziva i smislenim besmislicama i u toj sintagmi je sadržana njihova suštinska priroda. Nonsensna poezija je ona u kojoj postoji svesna iskrivljenost konvencionalne stvarnosti i nekog postojećeg poretka. Nastaje na različite načine: mogu se slagati poznate reči u rečenici koja ne ostvaruje poruku (brojalice), rečenice napravljene od nepostojećih reči, pa kao takve nemaju značenje.
Nonsens je i kada se o nečemu priča naopako i obrnuto od onoga kako to poznajemo iz života. To mogu biti stihovi u kojima je sve okrenuto naopačke, u kojima je sve drugačije od onoga na šta su deca navikla. Primeri nonsensa, pre svega, postoje u narodnoj književnosti. To su igre rečima u različitim oblicima: bajalice, razbrajalice, ređalice, brzalice, zagonetke, poslovice, lagarije.
Kakav je značaj nonsensa za razvoj deteta? To je stvaralačka aktivnost koja zahteva promenu i predstavlja izvanredan materijal za razvijanje inteligencije kod dece. Ujedno, to može biti spona deteta sa realnošću, jer otkrivajući šta je sve pogrešno u izokrenutom svetu, dete postaje sigurno u realan svet. Nonsensom se utiče na razvijanje imaginacije, stimulišu intelektualne sposobnosti, razvoj stvaralačkog mišljenja kod dece, kao i oslobađanje od stereotipa u izražavanju. Ove igre rečima mogu pozitivno uticati na pripremljenost deteta za školu, jer daju doprinos jezičkom izrazu deteta, razvijajući njegove metalingvističke sposobnosti koje imaju veliki uticaj na umni i emocionalni razvoj dece.
Zagonetke
Zagonetka je vrlo interesantna i specifična misaono-govorna igra ritmičnog sklopa. U stvari, to je dvosmisleno i zbunjujuće pitanje u vidu komplikovanog opisa ili pojave, koje zahteva određeni odgovor. Njena najbitnija uloga je razvijanje intelektualnih sposobnosti, dosetljivosti i razboritosti.
Poslovice
Poslovicama se, u aforističko ritmičkoj formi izražava životna istina i društvena stvarnost. Njenu sadržinu ispunjavaju misli od opšteg i nacionalnog značaja, koje uvek imaju preneseno značenje. Budući da deca prihvataju sve te velike istine i pouke, poslovice pre svega imaju značajan vaspitni karakter.
Brzalice
Brzalice su kakofonične konstrukcije, tj. govorne dečje igre. One su ispunjene frazama, koje zahtevaju brz i pravilan izgovor. Osim za zabavu, služe i kao popravna pedagoška mera.
Razbrajalice
Razbrajalice su omiljene kod dece zbog svoje zvučnosti. Uglavnom se sastoje od besmislenih i bespojmovnih reči, pa se dublje značenje nikada ne traži. Služe kao sredstvo razbrajanja u dečjoj igri: ko će prvi ući u igru, ko će iz nje izaći itd. Njima se podstiče pamćenje kod dece, dramatizacija i takmičarski duh.
Autor: Dragan Antić, tata