Kada dete odluči da je dosta života… ili problemi na kojima treba raditi uvek a ne samo kad se dese

Nedavno je do mene stigla tužna vest iz Makedonije – Dečak, 17 godina, oduzeo je sebi život nakon preuzimanja svedočanstva. Tamošnji mediji spekulišu o tačnom razlogu, ali je poznato da je dečak ostavio pismo u kome, kako navode stoji i rečenica posvećena drugovima – "jeste li srećni sada kada me više nema". Postoje razne verzije o tome šta je pravi razlog, da li su ocene ili vršnjačko nasilje…Naravno, to je opet pokrenulo puno razmišljanja o temi i pitanja kako da se ovakva događanja spreče. Ovakvim slučajevima nije imuna ni Srbija, uostalom nijedna zemlja na svetu.

Međutim, ako gledamo samo kako stvari stoje u našem dvorištu (recimo Srbija i najbliže okruženje), moram priznati da me tekstovi i priče o tome koliko je ovo strašno i kako treba pod hitno preduzeti nešto čak i nerviraju.

Naravno, ne iz razloga što ovo ne smatram strašnim, jer zaista jeste, već iz razloga što su to priče koje traju tri dana, kao i sve ostalo.

Depresija i zatvorenost deteta lako mogu da zavaraju i prevare čak i najboljeg roditelja. Da, možda u trenutku kada ovo čitate, mislite: "Ja moje dete poznajem, znam ga kako diše, odmah bih primetila da nešto nije u redu". 

svako dete različito reaguje na provokacije učenika

foto: @freepick.com; 

Verujte da sigurno baš ne primetite sve. Moja majka me i dan danas pita šta mi je kad oseti čak i malu promenu u glasu, ali neke moje unutrašnje borbe ne zna, jer svi imamo svoju čeljust u koju se zatvorimo kada ne želimo da podelimo sve, da ne brinu o nama ili kada jednostavno smatramo da je nešto samo naš problem. I sigurna sam da je svako od vas makar jednom u životu imao takav trenutak.

Današnje generaciju su još ranjivije, jer sada nije važno samo da li imaš patike kao i tvoji vršnjaci, već i koliko si popularan na društvenim mrežama, koliko lajkova imaš, koliko se izgledom uklapaš… Ranije je postojao vaspitno-obrazovni sistem, pa kada pošaljete decu u školu očekujete da stekne znanje ali i vaspitanje, manire. Danas, ako ćemo realno, slika je drugačija.

Današnja deca svakodnevno osećaju veći pritisak, a vaspitni deo škole kao i da ne postoji. Ali čak ni tu ne vidim najveći problem. Na kraju, život nije ni malo jednostavan, a ni lak. To što će vam neko reći da imate stare patike, da ste glupi, da ste siromašni – da, to boli, ali na neki način će pomoći detetu da nauči da se brani i da ne da na sebe, da postane rezilijentnije.

Ono u čemu ja vidim ipak najveći problem jeste veliko nepoverenje u sistem, odnosno institucije. Odrasli više ne veruju institucijama – ni policiji, ni sudstvu, ni zdravstvu, pa ni obrazovnom sistemu, a samim tim ni deca. To nepoverenje se širi i prenosi na generacije.

I upravo zbog toga, školski psiholog, profesori, same škole više nisu mesto gde bi neko želeo da potraži pomoć. Zbog toga su mi i pitanja "a gde su bili psiholog, profesori" kada se ovako nešto dogodi, uvek smešna. Nisu to prava vrata na koja treba da kucamo. 

Nezadovoljstvo se gomila i prenosi. Prenosimo ga i mi na našu decu, čak i kada toga nismo svesni. Nije svako dete isto. Neko je krhkije, neko se lakše izbori, ali verujte da svako nosi neku posledicu, pouku ili makar sećanje koje ga definiše tokom odraslih godina. 

Da bi se sistem poboljšao i promenio, vratilo poverenje, trebaju nam velike promene, ali prvo kod nas samih, a i da konačno želja za boljim sutra bude daleko veća od preživljavanja današnjeg dana. Nije jednostavno znam, ali uvek postoji neko kome ovakva društveno-politička situacija odgovara. A i lakše je napisati, nego uraditi.

Budite potstrek svom detetu

foto: freepick.com; 

Međutim, ono što možemo da uradimo je da razgovorom malo više utičemo na sredinu u kojoj će naše dete učiti. I evo na početku nove školske godine svi možemo potrošiti par minuta sa svojim detetom/decom i objasniti da vrlo često reči bole više i od šamara. Ne možemo čekati da škola baš sve obavi za nas. Svako bira svoje prioritete, pa hajde da nam deca budu ponovo na vrhu, a ne posao, šef, izgled, putovanja ili šta god…

Ako je tinejdžer – da mu budete vetar u leđa da nađe svoju svrhu, svoj cilj, da ga mišljenje drugih ne obuzme i ne definiše.

Ako vaše dete kreće u prvi razred – potrudite se da mu objasnite da će deliti prostor i sa debeljuškastom decom, sa decom koje nose naočare, decom sa nekim zdravstvenim problemom, sa decom čiji roditelji nisu tako uspešni i bogati, koja neće imati baš sve što i vaše dete. Ali to ne znači da to dete nije vredno druženja i pažnje. Objasnite mu da je ok i dobro to što nisu svi isti.

Ako znate da je vaše dete različito, osećajnije ili da postoji nešto zbog čega bi drugari mogli da ga zadirkuju, objasnite mu da ga nečije reči ne čine manje vrednim. Da ne da na sebe i na to što jeste. Da to što su nečiji roditelji možda uspešniji od vas ne znači da vaše dete neće biti uspešnije od svog druga koji sada pokazuje nadmoć i to neosnovanu. 

Objasnite im da se takve priče prijavljuju, da nasilje nikad ne treba da prećute, ma šta drugi govorili.

Ponovite to još jednom. Pa još jednom. I još jednom. Čak i kada mislite da nema nekog razloga.

To je obaveza nas roditelja. Nemojte ništa prepuštati slučaju, nemojte očekivati da dete tome uče (samo) u školi. Svako od nas može da odvoji vreme i sa svojim detetom redovno razgovara. 

Sa polaskom u školu neizbežno počinju i dani "kalemljenja". Nek im je sa srećom.

Jer škola nije "samo" škola, proći će to, škola je njihovo prvo ozbiljno koračanje u život…

Autor: Julija, saradnica tima NajboljaMamaNaSvetu.com