Željka Burgund, ekspert za oblast brige o deci i porodici: “Deci najteže pada psihičko nasilje”

Koje su najčešće korišćene prakse disciplinovanja kod nas?

Ako govorimo o Srbiji, ili šire, o regionu Balkana, disciplinovanje dece se kao i svugde u svetu najčešće bazira na porodičnom modelu, s tim da se u poslednjih 30-40 godina ipak smanjuje učestalost fizičkog kažnjavanja kao isključivog načina disciplinovanja i roditelji sve češće izražavaju spremnost da razumeju uzroke dečijeg ponašanja i da u skladu sa tim osmišljavaju strategije za disciplinovanje.

U poslednjih više od 15 godina govori se o potrebi da se u našem pravosudnom sistemu reguliše pitanje nulte tolerancije na fizičko kažnjavanje dece, ali nažalost ova inicijativa još uvek nije ušla u Zakon (porodični zakon).

Najveći broj roditelja u Srbiji su dobri, posvećeni i savesni roditelji koji ne kažnjavaju svoju decu batinama, ali postoji još uvek jedan broj roditelja, koji usled sopstvenih problema, nedostatka strpljenja, veština u disciplinovanju, ili drugih razloga, povremeno pribegavaju ”ćuškama”, čupanju za uvo, šamarima i verbalnom nasilju (pogrdne reči, ”vaspitavanje” pred drugim ljudima, podsmevanje i slično).

Da li roditelji to prepoznaju kao nasilno disciplinovanje dece?

Iz iskustva u radu sa roditeljima u okviru savetodavnih usluga za podršku roditeljstvu možemo zaključiti da nije uvek lako i vidljivo da se prepozna nasilno disciplinovanje dece, jer se dešava iza zatvorenih vrata i u najužem krugu porodice, ili nasamo.

Sama deca nerado o tome pričaju, jer se osećaju poniženo i bezvredno, a imaju i strah od posledica ako roditeljsko ponašanje obznane.

S druge strane roditelji nam se poveravaju da se osećaju veoma loše kada fizički nasrnu na dete i da skoro uvek imaju snažan osećaj krivice. Samo jedan deo njih se odluči da posle takvih ekscesnih situacija, kada ljutnja splasne, porazgovara sa detetom, sasluša njegovu stranu priče, pokuša da razume razloge koji su doveli do gubljenja kontrole i pokuša da zajedno sa detetom napravi mali plan akcije, kako da reaguju i jedno i drugo ako se slična situacija ponovo desi.

Roditelji, više nego pre, ali još uvek nedovoljno, imaju kapacitet da se deci izvine kada ih neadekvatno disciplinuju i da javno, pred njima prihvate svoju slabost.

Kao dugogodišnji rukovodilac “Nacionalne dečje linije” da li možete da nam kažete kada se deca najčešće javljaju i šta prijavljuju? 

Deca najčešće zovu dečiju liniju (Nacionalna Dečija Linija-NADEL Srbija 116 111) zbog različitih vršnjačkih pitanja, bilo da se radi o vršnjačkom nasilju, partnerskim odnosima koji počinju sa pubertetom (zaljubljivanje, patnja jer im ljubav nije uzvraćena itd), zatim problemima u školi, u savladavanju gradiva, lošim ocenama, slabijoj koncentraciji, a potom na red dolaze teme poremećenih porodičnih odnosa, nekada nasilja u porodici, danas sve više se kod adolescenata nameću teme o smislu života, usamljenosti, doživljaju slike o sebi, razočarenjima u prijatelje, vršnjačku grupu i sl.

Deca najređe pozivaju da bi se žalila na roditelje, iako ponekad iz konteksta možemo zaključiti da pate zbog nekog roditeljskog ponašanja, intervencije ili teških reči.

Prosto rečeno, dece vole svoje roditelje, pa čak i kada ih zlostavljaju, žele da očuvaju pozitivnu sliku o svojoj porodici i nalaze opravdanje za roditeljske postupke. Često kažu da su i sama doprinela da budu kažnjena.

Najteže im pada psihičko nasilje, ignorisanje, omalovažavanje i izostanak empatije za njihove potrebe.

Zašto zovu i koji su uzrasti naizastupljeniji među decom od kojih dobijate pozive?

Dečiju liniju najčešće zovu deca na uzrastu od 12 do 16 godina, pubertetlije i mlađi adolescenti, mada beležimo i pozive mlađe dece, recimo od 9 ili 10.godina, a značajan broj “teških poziva”, a to su pitanja o suicidalnosti, depresiji ili nekim drugim poremećajima emocija ili ponašanja, kao i korišćenju i negativnim efektima konzumiranja psihoaktivnih supstanci, su pozivi, kako ih mi nazivamo od mladih, 18+.

Koja su najčešća pitanja i nedoumice roditelja, kada i zašto traže pomoć?

Imamo dve grupe roditelja koji nam se javljaju za savetodavnu podršku i pomoć.

To su uspešni i posvećeni roditelji, koji su izuzetno fokusirani na dobrobit svoje dece i razvoj kvalitetnog odnosa sa njima, i oni nas u stvari pozivaju da provere svoje roditeljske kompetencije. Zovu kada su u dilemi šta da urade, kada se pitaju da li su dobro postupili, ili kada ne prepoznaju uzroke dečijeg ponašanja. Oni su prava ciljna grupa za usluge prevencije u roditeljstvu, jer ne funkcionišu iz pozicije roditeljske moći, nego iz istinske potrebe da izgrade pozitivni autoritet u vaspitanje.

Druga grupa roditelja koja nas poziva se nalazi u izuzetno teškoj situaciji, jer su se porodični problemi značajno eskalirali i veoma utiču na stabilan i balansiran razvoj odnosa između dece I roditelja.

Slušamo teške priče roditelja koji trpe nasilje od strane dece (već odraslih mladih ljudi), koji ih verbalno i fizički zlostavljaju, otimaju novac ili su izloženi visokorizičnom ponašanju.

Ti roditelji u razgovoru sa savetnicima Roditeljskog telefona imaju svest o tome da su imali zakasnele reakcije, da su dopustili da stvari odu predaleko, da su se nekako nadali da će se stvari same od sebe rešiti, da su to dečija posla, da su takva i druga deca itd., da bi došli u situaciju da mora da interveniše u njihovoj porodici policija, hitna pomoć i centar za socijalne rad. Oni se osećaju bespomoćno i potrebno je daleko više resursa da bi se postigao oporavak i dece i njihovih roditelja u ovako ekstremnim situacijama.

Ne pitaju se roditelji gde su pogrešili, postanu duboko svesni toga. Pitaju samo kako da se iz teško poremećenih odnosa izbave, jer prepoznaju svoju, roditeljsku odgovornost što je do toga došlo. Ti roditelji ipak pokazuju snagu da naprave korak ka oporavku odnosa, samim tim što se obrate za savet.

I dalje nam je nepoznat broja roditelja, tj. dece u porodicama, koje ne koriste resurse u zajednici da preduprede rizična ili delinkventna ponašanja svoje dece, koja u krajnjem ishodu i njih mogu ozbiljno da ugroze.

Koje metode vaspitavanja preporučujete?

Recepta nema, ali sigurno je da su ljubav, posvećenost, slušanje šta nam deca govore i praćenje neverbalnih poruka koje nam šalju dobra baza za izgradnju odnosa sa decom.

Vaspitanje je proces koji ima za cilj da dete uz pomoć pozitivnog disciplinovanja, jednog edukativnog procesa, nauči ono čemu ga podučavamo. Uloga roditelja je da uspe u nameri da poduči dete u onome što će njemu samom pomoći da raste i da se razvija. A  rastu i razvoju deteta pogoduje ako je je ono samo naučilo načine da zadovolji svoje razvojne potrebe na uredjen i odgovoran način. 

Svrha discipline da kod deteta dovede do uspostavljanja i razvoja samokontrole, samopoštovanja, odgovornosti i reda. Preciznije rečeno, disciplinovana osoba je ona koja se naučila samokontroli i koja se vlada prema  unutrašnjem sistemu pravila. 

Disciplina je red jer pomaže detetu da se nosi sa sobom, sa drugima i sa društvom na planski, logičan način. Svaki red ima pravila sa predvidljivim posledicama za njihov kršenje.

Disciplina nije samo reakcija na neprihvatljivo ponašanje ili situaciju. Disciplina je u svojoj biti preventivna i orijentisana na budućnost. Disciplina pomaže detetu da preusmeri svoje neprihvatljive impulse tako da njegovo ponašanje postaje adekvatno i u skladu sa njegovom kulutrom i društvom.

Deca su divan materijal za oblikovanje, pogotovu za oblikovanje ponašanja metodama  koje su bazirane na aktivnom slušanju, prepoznavanju potreba, sopstvenoj roditeljskoj samokontroli i svesti da su nama naša deca najveći dar, ali I izazov da od njih napravimo još bolje osobe nego što smo mi.

Vaspitanje je u suštini namenjeno zaštiti. Prvenstveno služi tome da se zaštiti fizičko, a i psihičko dobrostanje deteta, da se zaštite drugi ljudi i sredina, i to tako što dete nauči da zadovoljava svoje potrebe na bezbedan, efikasan i odgovoran način.

Uspešno vaspitanje dovodi do toga da dete uspešno štiti i čuva i svoj doživljaj sebe, odnosno verovanja koja ima o sopstvenoj vrednosti i sposobnosti. 

Roditelji, ne zaboravite da je vaspitanje interaktivan i dvosmeran proces. Osim što vaspitavamo, kroz roditeljstvo smo i sami u procesu vaspitanja. Zato se trebamo sa ljubavlju i pažnjom odnositi prema svojim “malim vaspitačima”, koji nas često poduče velikim lekcijama.