-
Imajući u vidu da nastava istorije igra veliku ulogu u formiranju stavova generacija koje su se rodile posle ratova, u kojoj meri ona može da doprinese pomirenju, ili, naprotiv, da i sama podupre shvatanje po kom su sukobi nerešivi?
Nakon formalnog završetka konflikta, s potpisivanjem mirovnih sporazuma, najčešće počinje ono što nazivamo procesima pomirenja. Ovi procesi su dugi, ponekad mogu stagnirati ili nazadovati, ali najbitnije od svega je da su oni svesni i promišljeni.
Dakle, ne možemo očekivati da sâm protok vremena dovede do nekih promena ukoliko ne radimo na pomirenju.
Obrazovanje je jedan od ključnih mehanizama pomirenja, a naročito nastava istorije, jer je to mesto gde se novim generacijama prenose zvanične verzije onoga što se desilo u prošlosti.
Od načina na koji pričamo ove priče zavisi kako će one te događaje razumeti, kako će posmatrati druge grupe i razmišljati o istoriji uopšte. U modernoj nastavi istorije sve veći akcenat se stavlja na razvijanje istorijskog mišljenja i sticanje veština koje će učenicima omogućiti da kritički promatraju istorijske izvore s kojima se susreću. Kada se nastava istorije sprovodi na ovaj način, ona nužno pomaže procesima pomirenja.
-
Kakvi su izazovi u nastavi istorije kada je reč o ratovima iz devedesetih i mogu li se pronaći paralele između udžbenika u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i na Kosovu?
Nastava istorije u post-jugoslovenskim zemljama sastavni je deo obrazovnih sistema, i ona pati od istih problema od kojih pate ti sistemi.
Udžbenici koji su trenutno u upotrebi mnogo više rade na razvoju pozitivne slike o sopstvenoj grupi nego na podsticanju kritičkog promišljanja kod učenika. Veliki broj udžbenika selektivno prikazuje ratove devedesetih, propuštajući da govori o zločinima koje je počinila „naša“ strana (koja god bila).
Narativ u kome smo „mi“ predstavljeni kao najveća žrtva, a „oni“ kao najveći krivci za ratove i zločine dovodi do toga da većina mladih nikad nije čula za neke od masovnih zločina koje je počinila grupa kojoj pripadaju, i samim tim su njihovi stavovi o ratovima uslovljeni ovim (ne)znanjem.
Druga karakteristika koja je zajednička svim udžbenicima jeste da se članovi drugih etno-nacionalnih grupa i cele grupe često prikazuju u negativnom svetlu. Ovakva praksa direktno utiče na izgradnju negativnog i stereotipnog posmatranja celokupnih društava. Osim toga, nijedan od analiziranih srednjoškolskih udžbenika u Srbiji ne sadrži referencu na bilo koji od brojnih antiratnih pokreta, skupova, inicijativa ili aktivista. Nevidljivost delova društva koji su se u ključnim momentima borili protiv nasilja kao odgovora na krizu stvara sliku društva u kome je postojao apsolutni konsenzus podrške ratu.
Ovakvo prikazivanje, pored toga što iskrivljuje istorijske činjenice, promoviše nasilje kao očekivani i prirodni odgovor na krizu. To je, naravno, veoma opasna poruka koja se šalje novim generacijama.
-
Na koje se sve načine kroz udžbenike istorije može normalizovati nasilje?
Analize udžbenika pokazuju da se nasilje u njima često predstavlja kao prirodna i neizbežna karakteristika ljudske interakcije, kao nešto što se kad-tad mora dogoditi. Jedan od mehanizama normalizacije nasilja je način na koji se predstavlja početak oružanog sukoba, odnosno momenat u kome su kriza i konflikt postali nasilni.
Iako su udžbenici istorije doživeli nekoliko novih izdanja od „ratnih“ udžbenika iz 1993. godine, u srednjoškolskim udžbenicima koji se koriste u Srbiji i dalje istrajava tendencija da se ratovi opisuju kao da počinju sami od sebe. Nasilje se svodi na etničke dinamike i „objašnjava“ nacionalizmom. Primećujemo i uporno korišćenje etničkih odrednica (Srbi, Hrvati, Muslimani, Albanci) za imenovanje aktera nasilja. Ovakav diskurs o ratovima može navesti učenike na nekoliko opasnih zaključaka.
S jedne strane, stiče se utisak da su svi pripadnici određene grupe učestvovali u nasilju, dok se sa druge strane ono podržava redukovanjem kompleksnih sukoba na etničku komponentu. Možda najproblematičnije jeste to što se ovim prikrivaju stvarni počinioci – vojne i paravojne jedinice koje su učestvovale u oružanim sukobima, kao i kompleksna mreža ekonomskih i političkih interesa koja je uticala na početak i tok ratova.
Normalizacijom nasilja udžbenici propuštaju priliku da mladima pošalju nedvosmislenu poruku o pogubnosti korišćenja nasilja kao metode rešavanja trenutnih i budućih konflikata.
-
Kako bi trebalo da budu koncipirani udžbenici istorije koji bi doprineli da nove generacije ostave nekadašnje konflikte za sobom? Da li bi se moglo reći i da sadržaj udžbenika zavisi od toga kako se definiše sam cilj nastave istorije?
Postoje dve velike grupe ciljeva nastave istorije: razvijanje patriotizma i razvijanje kritičkog mišljenja. Razvijanje patriotizma oduvek zauzima centralno mesto u nastavi istorije, i takva situacija se u velikom broju obrazovnih sistema održava sve do danas. Tek sredinom dvadesetog veka razvijanje kritičkog mišljenja polako zauzima važnije mesto.
Tenzija između ova dva cilja nastave istorije postoji u svim obrazovnim sistemima, ali posebno je izražena u postkonfliktnim društvima. Razlog je to što je kritičko preispitivanje nasilja u skorijoj prošlosti često u potpunoj suprotnosti sa održavanjem pozitivne slike o svojoj grupi.
Prvi korak ka denormalizaciji nasilja predstavljali bi udžbenici s kompleksnijim prikazom ratova devedesetih, koji bi uključivao antiratne pokrete, jasno identifikovao počinioce zločina i pozabavio se ekonomskim i političkim interesima koji su vodili u rat.
Pored toga, treba istaći da su udžbenici, iako veoma bitni, samo jedan deo nastavnog procesa. Način na koji nastavnik interpretira informacije može biti bitniji od samog sadržaja udžbenika. Odlika tradicionalnih obrazovnih sistema, kakav je naš, upravo je preveliko oslanjanje na udžbenike. Postoji veliki broj materijala i priručnika za nastavnike istorije koji im mogu pomoći u realizaciji nastave o ratovima devedesetih, na primer istorijske čitanke koje su zajednički razvili istoričari iz Jugoistočne Evrope. Ono što je problem jeste što oni najčešće nisu odobreni za korišćenje od Ministarstva prosvete.
-
Postoji dosta studija o udžbenicima istorije, dok ste vi među retkim istraživačima koji su se bavili i nastavnicima, odnosno njihovim odnosom prema lekcijama koje obrađuju konflikte iz nedavne prošlosti. Kakvi su zaključci?
Problemi sa predavanjem o ratovima počinju već od studijskih programa istorije, koji sadrže vrlo malo predmeta koji buduće istoričare obučavaju za nastavu. Ovi predmeti većinom ne pripremaju nastavnike za obradu tzv. teških i kontroverznih tema, najčešće se predaju u završnim godinama i smatraju se manje bitnim, iako većina studenata istorije nakon fakulteta započinje karijere u prosveti.
Pored toga, većina ovih programa i dalje ne obrađuje ratove devedesetih, što znači da gotovo niko od nastavnika u Srbiji nije u toku formalnog obrazovanja učio o ovom periodu. Ono što oni znaju bazira se na informacijama koje su sami prikupili i njihovim ličnim iskustvima.
Određeni procenat nastavnika u Srbiji staje sa gradivom 1990. godine, odnosno odlučuje da preskoči temu ratova. Sve nam to govori da, iako plan i program predviđaju bavljenje ovim temama, nastavnicima nedostaje dodatne profesionalne obuke za različite izazove koje ove teme nose.
-
Tokom prošle godine ste posetili Kosovo i intervjuisali nastavnike istorije u albanskoj zajednici. Na koji način oni obrađuju lekcije vezane za rat na Kosovu?
U obrazovnom sistemu na albanskom jeziku na Kosovu u velikoj meri je prisutno ono što vidimo i u drugim obrazovnim sistemima u regionu. Ono što je specifično je jaka potreba da se kroz nastavu istorije opravdaju i legitimišu ciljevi i postupci sopstvene grupe. Pa tako neki nastavnici s kojima sam razgovarao, iako su prošli obuku za primenu multiperspektivnih materijala, ove materijale koriste na neadekvatan način kako bi dodatno ojačali uverenje o tome da je narativ njihove grupe jedini ispravan.
Nalazi takođe pokazuju da nastavnici u velikoj meri koriste svoja lična iskustva u nastavi istorije, s tim da sadržaj ovih priča varira u zavisnosti od starosti nastavnika.
Ispostavilo se da se nastavnici starije generacije, koji imaju iskustvo života u Jugoslaviji, često trude da učenicima približe i priče o mirnom suživotu sa Srbima, što je dobra praksa koja može imati veliki potencijal za izgradnju pomirenja. Nažalost, nastavnicima iz mlađe generacije ove priče nisu dostupne, a ne postoje ni sistemske promene koje bi pratile i podržavale ovakav pristup.
-
Šta se dešava kad postoji jaz između zvanične istorije koja se uči u školama i privatnih istorija i tumačenja koje deca mogu čuti u porodičnom okruženju? Kakva je, u tom pogledu, situacija u Srbiji?
Pored nastave istorije, mladima su priče o prošlosti dostupne u porodici, u filmovima, muzejima, na društvenim mrežama, itd. Problem u postkonfliktnim društvima koja su počela s prilagođavanjem nastave istorije ciljevima pomirenja nastaje kada su verzije istorije dostupne van učionice u suprotnosti sa istorijom koja se predaje u školi. Na osnovu rezultata mog istraživanja, kao i istraživanja mojih kolega, nameće se zaključak da u Srbiji ovaj proces nije ni započet. Naime, nema mnogo razlike između istorije u učionici i van nje – i jedna i druga podržavaju dominantni narativ o ratovima devedesetih.
Postoje svetli primeri – nastavnici, treninzi profesionalnog usavršavanja i projekti koji preispituju taj dominantni narativ, ali nema kontinuirane institucionalne podrške da se nastava istorije unapredi.
-
Čuli smo nedavno i pozivanja s najviših instanci da udžbenike iz nacionalne grupe predmeta treba da piše „država“, da bi u njima bile „samo naše, elementarne srpske istine“. Teško je posmatrati priču o udžbenicima odvojeno od institucija i centara moći, a ne zapitati se kome odgovara da obrazovni programi ovako izgledaju?
Priča o „državnim udžbenicima“ zvuči kao prazna politička parola jer su udžbenici već „državni“.
Autori i izdavači pripremaju sadržaj udžbenika u skladu s propisanim planom i programom za nastavu istorije, procedure odobravanja udžbenika jasno su i precizno propisane zakonom o udžbenicima i obrazovne institucije imaju veliki stepen kontrole nad tim sadržajem. Ipak, ovakvi pozivi i državni projekti su veoma opasni. Ukoliko se realizuju, izvesno je da će ti budući udžbenici još manje doprinositi pomirenju od ovih kakve trenutno imamo.
Kreatori obrazovnih politika imaju priliku da iskoriste potencijal obrazovanja kao jedne od ključnih praksi koje mogu doprineti pomirenju, a ovi pozivi ukazuju da se ne samo ova prilika propušta nego se čak radi upravo suprotno – nastava istorije se (zlo)upotrebljava zarad kratkoročnih političkih ciljeva.
Ukratko, ovakvi udžbenici i nastavni programi ne mogu odgovarati nikome ko se zalaže za izgradnju demokratskog društva i održivog mira.
Razgovarala: Tijana Spasić
Fotografija: Sara Ristić
Tekst preuzet uz odobrenje sa sajta liceulice.org
Magazin LICEULICE deo je istoimenog fonda koji od 2010. godine realizuje programe direktne podrške marginalizovanim grupama, s ciljem njihove veće socijalne i ekonomske uključenosti. Program se realizuje kroz razne aktivnosti, a na principima socijalnog preduzetništva.
Najvidljivija je izdavanje magazina LICEULICE i njegova distribucija kroz njihovu mrežu prodavaca (oni koji najteže dolaze do posla), koji zarađuju pedeset odsto od svakog prodatog primerka.
Zato kada sretnete prodavca LICEULICE magazina, kupite novine i učinite dobro delo, a pri tome dobijte vrhunski sadržaj koji ćete rado čitati. LICEULICE možete podržati i kroz pretplatu preko stranice LICEULICE PRETPLATA
LiceuLice