Porodilište gde se ljubav rađa (ako preživite)

“Pre četiri meseca sam na porođaj otišla puna entuzijazma i optimizma, a sada se još uvek psihički oporavljam od svega što me je tamo zadesilo. Samo razmišljam šta bi bilo sa mnom da me u petak nisu odveli na ultrazvuk, da li bih živa dočekala ponedeljak ili bih dobila sepsu. Moja porodica je htela da tuži lekara koji mi je skroz ušio grlić, ali imena mu nema nigde, kriju ga kao zmija noge. Iako sam išla na pripreme za porođaj i znala šta mogu da očekujem, za sve ovo stvarno nisam bila pripremljena“, kaže porodilja iz Beograda koja zbog traumatičnog iskustva na porođaju još uvek nije smogla snage da svima ispriča svoju priču pa je izjavu dala anonimno. Nažalost, ovo je samo jedno od mnogobrojnih loših iskustava i akušerskog nasilja koje je tema teksta pred vama.

„Moje iskustvo s porođaja: Imam jedno dete“, napisala je korisnica Twittera na temu koja je prethodnih dana s pravom dobila značajan medijski prostor a to je akušersko nasilje. Osim ovog, mogli smo da pročitamo na stotine drugih, zastrašujućih ispovesti žena koje su se prethodnih godina porađale u Srbiji. 

Stiče se utisak da je svih ovih godina akušersko nasilje bilo nešto što se podrazumeva, što mora da se pretrpi, da se istrpi i da se ide dalje. Nažalost, tek sada, nakon fatalnog ishoda porođaja majke iz Sremske Mitrovice, žene su skupile hrabrost i ispričale svoja jeziva iskustva. Mnoge od njih su usled akušerskog nasilja izgubile bebe, nekima su deca zbog neodgovarajućeg porođaja ostala trajni invalidi, dok su pojedine bile preplašene da više ikada u životu ostanu u drugom stanju. Zbog uticaja društevnih mreža i pritiska javnosti, žene su konačno dobile svoje mesto i vreme u medijima, a od države mnogo obećanja da će sva porodilišta u našoj zemlji biti renovirana a uslovi poboljšani. Uslovi se odnose na stanje zgrada, zidova i kreveta, dok sistemskog rešenja za sprečavanje akušerskog nasilja i dalje nema. 

Komisija je utvrdila da je smrt bebe Elene iz Sremske Mitrovice nastupila nakon nasilnog porođaja. Doktor je saslušan, nakon čega mu je sud, po predlogu tužilaštva, odredio pritvor zbog opasnosti od ometanja postupka uticajem na svedoke, opasnosti da će u kratkom vremenskom roku ponoviti krivično delo i zbog uznemiravanja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. Ministarka zdravlja Danica Grujičić je, između ostalog, na temu akušerskog nasilja izjavila sledeće: „Ako sada krene lov na veštice, niko neće hteti da bude ginekolog“. Bilo kakav komentar na ovu izjavu bio bi neprimeren, dok za onu Poverenice za zaštitu ravnopravnosti Brankice Janković da „porodilja nije trebalo da se prvo obrati medijima već institucijama“, ne možemo a da ne pitamo kojim institucijama? Sistem jednostavno ne funkcioniše i to je ono što nesavesne lekare štiti. Pre dve godine u javnost je izašla vest o akušerskom nasilju od strane anesteziologa na porođaju beogradske novinarke i influenserke koja sada nije želela ili nije imala snage da daje izjave za medije. Na svom Instagram profilu napisala je da nikada nije dobila odgovor na prigovor Upravi porodilišta u kom je od strane jednog lekara pretrpela akušersko nasilje. Toliko o institucijama. 

Međutim, advokat Zoran Pešić iz Niša, čija je advokatska kancelarija ponudila besplatnu pravnu pomoć svim ženama koje su pretrpele bilo koji oblik akušerskog nasilja smatra da institucije neće moći zauvek da štite nesavesne lekare. „Ukoliko svi dignemo glas, promeniće se svest u toj bolnici pa i u ostalim bolnicama, čak i ako taj lekar ne bude osuđen na početku biće moralne osude i biće odgovarajućih sankcija i zdravstvenih inspekcija, neće moći baš do te mere da se kriju. Onog trenutka kada vi pokrenete više postupaka protiv nekog lekara neće više ni zdravstvena inspekcija moći da ga štiti, ni sudija ni tužilac, ni veštaci u zdravstvu, niko neće moći da ga zaštiti ukoliko se u više navrata dokaže da je on bahatim ponašanjem narušio ugled svoje profesije i izvršio vid akušerskog nasilja“, kaže Pešić. 

 

Advokat Zoran Pešić

Advokat Pešić, otac jednoipogodišnje Lare, borbu protiv akušerskog nasilja vidi kao nastavak rada njegove prerano preminule supruge Marije Takić Pešić. „Marija je pričala o akušerskom nasilju i bavila se time, ali je bolest sprečila da se bori. Ja verujem da bi ona istrajala u toj borbi, da bi naišla na veliki odjek da joj se stanje nije pogoršalo. Ipak, sad je sazrela ideja kod mene, smatram da imam mogućnosti, vremena i želje koja nikada nije manjkala, da se sukobim sa, moram reći, bitangama u zdravstvu koji zloupotrebljavaju svoje pozicije, svoj položaj, svoje obrazovanje, radi ličnog bogaćenja i ispoljavanja svih onih nemoralnih vrednosti koje su godinama sticali bahatim i bezobzirim ponašanjem prema trudnicama i svim onim ženama koje imaju bilo kakav dodir sa njima. Marija bi bila srećna da se maksimalno uključim u ovu borbu, da sprovedem u delo nešto što je ona započela na neki način“, dodaje Pešić. 

Šta je akušersko nasilje?

Akušersko nasilje je svaki vid psihičke i fizičke torture. Dakle, bilo koja vrsta fizičkog zlostavljanja, ponižavanja, verbalnog zlostavljanja smatra se akušerskim nasiljem ali i kada se medicinske procedure ili druge vrste intervencija sprovode na prinudni način, ili bez pristanka, što je žene dovelo u situaciju ranjivosti. Ovo kršenje prava majki može se desiti kako u javnim tako i u privatnim zdravstvenim ustanovama. Osim pomenutih stvari, i određeni propusti zdravstvenog osoblja tokom porođaja se takođe klasifikuju kao akušersko nasilje. Izostavljanje određenih situacija u datom trenutku može da prouzrokuje fizičku ili psihičku štetu ženi tokom trudnoće, porođaja ili posle porođaja. „To je bukvalno svaki vid nasilja, od loše reči, uvrede, nepoštovanja ličnosti preko fizičke torture, do nedavanja lekova, nepružanja medicinske pomoći, do maltretiranja i zlostavljanja. Dakle, bilo kakav vid bilo kakvog verbalnog ili fizičkog nasilja, nebitno da li je manje ili veće, mora biti sankcionisano. Ljudi moraju biti svesni da za sve što im ne prija, kada naiđu na neprimereno ponašanje od strane lekara i medicinskih sestara imaju pravo da se obrate advokatima i da se odmah pokrenu inspekcijski i krivični postupci zbog nesavesnog lečenja“, ističe Pešić. 

 

U akušersko nasilje spadaju i zastarele procedure koje se sprovode u našoj zemlji, pa često čujemo da žene nisu smele da piju vodu tokom porođaja, da su morale da leže na leđima u svim fazama porođaja, kao i da su za prisustvo partnera ili druge osobe morale da izdvoje znatnu sumu novca. „U Nemačkoj, gde sam bila na edukaciji, obavezna je pratnja na porođaju, u slučaju da žena dođe sama na porođaj uvek ih pitaju zašto su same i da li one treba nekoga da pozovu. U slučaju da nema nikog, babica je sve vreme uz trudnicu i lekar se zove samo ako babica proceni da treba“, kaže kaže Dušica Dišić Kovačević, viša medicinska sestra babica, edukatorka psihofizičke pripreme i vlasnica Bebi patrole. Osim toga kaže da je u razvijenim zemljama Zapada sasvim normalno da se žena na porođaju hidrira i pije neku vodu ili sok, da joj se nudi nešto slatko kako bi imala energije za porođaj, a ako je gladna da pojede lagani obrok. „Porođaj se uvek odvija u zasebnoj sobi za porođaj, jako se vodi računa o njenoj intimi, babica je postavlja i stimuliše da u  zavisnosti od položaja bebe zauzima različite položaje kako u fazi dilatacije tako i za vreme rađanja. Prostorija u kojoj se beba rađa uvek je blago zatamnjena, nikada se ne pali jako svetlo“, dodaje ona. 

Jedna od potpisnica ovih redova smatra da je imala sreće pa nije doživela akušersko nasilje, ali njena majka jeste, pa su suprug i ona smo uradili sve da ne prođe kao ona pre 36 godina. Zamislite da rađate dete na doček Nove godine. Ima li šta lepše od rađanja novog života uopšte? Za njenu majku porođaj je bio sve samo ne lepo iskustvo. Počeo je dve nedelje pre termina, groznica novogodišnje večeri tresla je celu bolnicu pa je radio samo jedan lekar u kraljevačkoj bolnici. Njoj je posle mnogo šetnje vodenjak pukao na hodniku, što je opet bolje nego da ga neka doktorka sa ogromnim, veštačkim noktima nasilno buši, ali se medicinskim sestrama to nije svidelo pa su je naterale da plodovu vodu sama skuplja. Posle više od 24 sata agonije u pomoć joj je pritekla uticajna prijateljica koja je zamolila lekare za ljudski tretman, pa je beba ugledala svetlost dana tog 1. januara 1988. U znak zahvalnosti, nosi ime po prijateljici koja im je obema bukvalno spasila život.  

Organizacija „Kreni – Promeni“ predala je Ministarstvu zdravlja peticiju „Stop akušerskom nasilju“ kojom se traži sprečavanje nasilnog ponašanja medicinskih radnika u porodilištima. Ova organizacija je ponudila sistemsko rešenje u vidu omogućavanja besplatne pratnje mamama u porođajnoj sali po uzoru na pozitivne prakse iz regiona i sveta, što je ubrzo potom usvojeno u Sremskoj Mitrovici. Ovo je dobar početak i dobra praksa, ali se akušersko nasilje neće rešiti pratnjom na porođaju, već prvi korak ka rešenju akušerskog nasilja mora da bude edukacija studenata medicine u pogledu odnosa prema pacijentkinjama. Sprečavanju akušerskog nasilja doprinose i edukacija i informisanost trudnica, pa je jako bitno bitno da buduće mame znaju koja su njihova prava tokom porođaja. 

Prava trudnica tokom porođaja:

• Majke imaju pravo na odgovarajuću medicinsku pomoć tokom porođaja, bez obzira da li se radi o vaginalnom ili carskom rezu.

• Imaju pravo na sveobuhvatnu negu na vreme i efikasan način, u skladu sa sopstvenim običajima, vrednostima i uverenjima, da dobiju, ako je moguće, akušersku anesteziju.

• Imaju pravo i na psihosocijalnu pomoć ako su zabrinute u vezi sa određenim situacijama tokom trudnoće ili posle porođaja.

• Konačno, imaju pravo da budu informisane o vlastitom zdravlju i zdravlju deteta i tokom trudnoće i tokom porođaja.

• Treba da budu u pratnji nekoga kome veruju i da su im pružene informacije o dojenju.

U zemlji u kojoj se na sva zvona priča o natalitetu i važnosti rađanja, iz koje zbog ovih ili onih razloga godišnje u inostranstvo emigrira jedan osrednji grad, advokat Pešić smatra da trudnice „zaslužuju ne samo toplu reč nego jednu opštu pažnju lekara, smisao svega je da se promeni kultura tih lekara i njihovo ponašanje“. 

Usled decenija ćutnje, žene često ne znaju kada su žrtve akušerskog nasilja jer se prenebregavaju mnogi postupci koji se klasifikuju kao nasilni. Na primer, nije normalno da medicinsko osoblje kaže porodilji da ne viče, da ćuti, da trpi bol ili da osoblje koristi fraze poput „sama si napravila ovo“, „nije te bolelo kad si dete pravila“, „ne budi lenja“, „nemoj da si razmažena“. Akušersko nasilje je i dodirivanje vagine na način koji narušava privatnost porodilje, kao i brze i mehaničke medicinske kontrole, ali i situacije u kojima doktor ignoriše strahove pacijentkinje i druga pitanja i dileme koje ima. Drugi oblik nasilja je kada se rade indukovani porođaji ili nepotrebni carski rezovi. Svi ovi oblici agresije sprečavaju žene da uživaju u humanoj trudnoći i porođaju.

Jedan od načina za edukaciju žena su psihofizičke pripreme na kojima se trudnice upoznaju sa svm stadijumima porođaja kroz koji prolaze i kako sebi tehnikama disanja i drugim metodama koje mogu da pomognu. „Najvažnije je da žene na taj način stiču samopouzdanje, postaju svesne da one rađaju, a ne babica ili lekar što se kod nas često čuje. Neprocenjivo je kada žena koja je došla do termina i očekuje taj dan svakodnevno kaže došla sam prestravljena na časove, a sada jedva čekam da porođaj krene i znam da ću ja to osetiti, znati šta da radim u svakom trenutku, kao i da znam sve o medicinskim procedurama koje mogu da se dese i kada nešto da odbijem a kada da prihvatim, i što je najvažnije da slušam svoje telo i svoju intuiciju“, kaže Dušica Dišić Kovačević, viša medicinska sestra babica, edukatorka psihofizičke pripreme i vlasnica Bebi patrole. 

Dušica Dišić Kovačević, babica, Bebi patrola, Fit i zdrava mama

Ona se osvrnula i na svoje petnaestogodišnje iskustvo pripreme trudnica za porođaj. „Žene koje dolaze na pripremu imaju bolja iskustva sa porođaja, pripremljenost na to šta ih očekuje i znanje umanjuje strah od nepoznatog, prepoznavanje svake faze proođaja i procedura joj daje snagu i samopouzdanje koje joj omogućva da može jasno da kaže kako se oseća, da traži poštovanje svojih prava. Osim toga, žena nauči da odgovori ukoliko je neko vređa i na taj način ne dozvoljava da je bilo šta traumatizuje jer je ona aktivni učesnik svog porođaja“, dodaje Dišić Kovačević. 

Strašno je i to što smo prethodnih dana imali priliku da pročitamo iskustva žena iz inostranstva koje su sasvim normalno na porođaj išle kao na odmor u najluksuzniji hotel, sa mužem, dulom, mamom, sestrom ili najboljom prijateljicom. 

„Radimo i online pripreme pa imamo priliku da čujemo iskustva žena koje se porađaju u Nemačkoj, Holandiji, Švedskoj ili Velikoj Britaniji i kada govore kako prave plan porođaja i da, osim što su odabrale porodilište, ne poznaju nikoga u tom porodilištu i to ih nimalo ne plaši jer znaju da ko god da bude na porođaju radiće svoj posao dobro, a uvek i bez razmišljanja imaju uz sebe svog partnera, postaje nam jasnije zašto su naše žene uplašene. Svakodnevno objavljujemo pozitivna iskustva trudnica koje su prošle pripreme kod nas gde žene opisuju svaki korak porođaja, od prijema, samog čina porođaja, tretmana nakon, uslova u porodilištu, to je nešto što meni daje optimizam da radim nešto što će definitivno promeniti sistem. Žene su te koje će uticati na to, ali je veoma je važno da naše žene budu edukovane. Pored toga bih volela da babice više ulažu u svoju edukaciju i da im se to omogući. Ja sam pre dva meseca organizovala edukaciju za babice gde sam dovela babicu iz Nemačke, na tu edukaciju se prijavilo osam babica što nam govori da motivacija i interesovanje ne postoje“, zaključuje Dišić Kovačević.

Podrška je važna

Dok se ne pronađe sistemsko rešenje i dok institucije ne počnu da rade svoj posao, očigledno je da žene moraju da uzmu stvar u svoje ruke. „One moraju da se bore za svoja prava, da budu oslobođene straha, moraju da shvate da će ćutanjem sutradan uništiti život svom detetu, svojim komšijama, rođacima, prijateljima, jer će isti takav lekar nekog osakatiti. Neophodno je da svi pokažu izvesnu dozu hrabrosti i istrajnosti u borbi protiv takvih ljudi i takvih manipulatora, nemoralnih ljudi u zdravstvu. I naravno, ono što je još bitnije da sve te žene moraju imati podršku muškaraca. Ja ću insistirati da svaki muž takođe bude podnosilac krivične prijave a ne samo žena, jer je na neki način i on ugrožen. Dve osobine koje moramo da imamo u ovoj borbi su istrajnost i hrabrost i moramo da čekamo“, kaže Pešić. 

Činjenica je da rezultati ove borbe za osnovno pravo žene na dostojanstven i ljudski tretman na porođaju neće doći odmah. „Neće prva, treća, peta prijava dati rezultate, ali je bitno da postoji kontinuitet u kažnjavanju nemoralnog ponašanja. Jako je važno da se što više advokata uključi u priču protiv akušerskog nasilja, da se raširi svest među lekarima da će biti sanksiconisani i da postoji neko ko će podnositi prijave protiv njih“, zaključuje Pešić. 

Iako je jako važno da žene prijavljuju pojedinačne slučajeve akušerskog nasilja, represivne mere koje se sprovode nakon toga znak su da je neko već bio izložen nasilju. Mnogo je bitnije da se sistemski radi na prevenciji kako ne bi uopšte dolazilo do akušerskog nasilja. 

 

Pročitajte i:

#MAMEISKRENO: "Ime lekara koji mi je skroz ušio grlić materice nisam saznala, na otpusnoj listi piše samo da sam primila transfuziju krvi."

Smrt u našim porodilištima i život na aparatima

Novinarka, entuzijasta, avanturista i sanjar, ali i mama, supruga i ćerka. Formalno obrazovanje stekla na Fakultetu političkih nauka, praktično znanje sticala kroz volontiranja, ali i kroz rad u Mozzart-u i MediGroup-u. Zaljubljenik u košarku, ali je decu upisala na plivanje, da nauče pravilno da dišu, da bolje jedu i spavaju. Voli da jede, ali još uvek radi na prihvatanju svog tela pa je stalno na ovsenim pahuljicama i čia semenkama. Prati domaće filmove i serije, ali svake godine odgleda strane filmove koji su se našli u trci za Oskara. O roditeljstvu ne zna više od vas, ali joj prija kada od svoje dece čuje da je 'najbolja mama na svetu'.