Prošlo je skoro četiri meseca od mog porođaja i dalje imam traume, ali rešila sam da i ja ispričam svoju priču.
“Prva mi je trudnoća i vodila sam je uredno kod moje doktorke u domu zdravlja, a u porodilište sam išla na svoje redovne kontrole kod prof. dr P. i nekako sam stekla poverenje u nju, fina je doktorka i uvek je bila dobra i ljubazna. Kad se približio kraj devetog meseca i kako nisam bila otvorena, rešila je da me pusti par dana posle termina da sačekamo da li će porođaj da krene prirodno, a ukoliko ne krene da se javim pet dana posle termina da legnem na odeljenje. Tako je i bilo, termin mi je bio 13. septembar, a primljena sam na odeljenje 18. septembra.
Dolazimo do početka porođaja, meni oko 15h tog dana kreću kontrakcije i ja krećem da pratim na koliko su. Negde oko 19h odlazim do sestre i kažem joj da imam kontrakcije na šest minuta već par sati i kaže sad će da te pregleda doktor. Dolazi neki dežurni doktor, pregleda me i kaže da sam otvorena 2,5cm i da me vode u porodilište. Došla sam tamo na pregled i naravno prva konstatacija je što su me poslali sa odeljenja kada sam samo toliko otvorena. Ali opet odlučuju da ostanem i idu redom merenje kukova i klistiranje i zatim odlazak u boks. Tu sam bila neko vreme i pošto nije bilo pomaka nekih četiri sata odlučuju da me vrate na odeljenje i da je bolje da tamo čekam nego da se satima mučim tu. Iskreno i bolje što je bilo tako, jer od ponoći meni kreću kontrakcije na pet minuta i jačeg su intenziteta i bilo mi je lakše što mogu da ustanem, šetam i odem do toaleta, tako da sam ja celu noć provela šetajući po odeljenju i na taj način uz pomoć tehnika disanja uspela da „preguram“ te kontrakcije.
Negde oko 6 ujutru pre vizite meni ispada sluzni čep i kad je bila vizita pregledala me je opet doktorka i kaže da sam otvorena 4-5cm i da mogu u porodilište. Ja sam u porodilište primljena u 8 ujutru, naravno, negde se odmah uključuje indukcija i tako čekam i dišem. Vreme prolazi i svako malo me obilazi neki drugi lekar, sestra ili babica (taj dan ih je bilo osmoro tu) i svaki put kad neko prođe pojača mi indukciju ili je smanji (uglavnom jedan kaže pojačaj, drugi smanji i tako u krug). Da bih došla u situaciju da su mi toliko pojačali tu indukciju da sam imala kontrakciju za kontrakcijom bez pauze da udahnem vazduh barem (bukvalno mi je ctg bio ravna linija na 100), gde sam ja stvarno bila u bunilu nekom i tada da nisam učila tehnike disanja mislim da bih pala u nesvest, tako da sam uz tehnike disanja uspela da preguram sve to. Negde oko 11h dolazi sestra ili babica i buši mi vodenjak, bila je bistra plodova voda ali je kasnije pozelenela. U toj agoniji od uzastopnih kontrakcija bez pauze pojavljuje se doktorka i pregleda me, konstatuje da sam jedva 5,5-6cm otvorena i ja je pitam da li mogu da dobijem epidural na šta ona meni kaže: „Pa srećo, jesi li se dogovorila sa anesteziologom?“. Naravno, kada sam dolazila na kontrole o dogovoru sa anesteziologom nije bilo priče nego logično ako se odlučiš i ako stigneš na vreme dobićeš epidural i to je to, ali eto izgleda da treba da se dogovori unapred (u finansijskom smislu, prim. aut). Naravno, moj odgovor je bio da nisam i da mi niko nije rekao, na šta je ona rekla da će pokušati da ga nađe i to je to, tad sam je videla zadnji put.
U nekom momentu sam pitala nekog od svih njih koliko je sati na šta sam dobila komentar „Što, je l’ žuriš negde?“ Porođaj traje i traje, sporo se otvaram i bebac neće da se spusti već nekoliko sati.
Malo pre porođaja (porodila sam se u 15h) dolazi babica i kaže ne možemo više da čekamo, predugo sve ovo traje, hajde da završavamo i prvo porađaju neku drugu ženu i zatim njih šest dolazi do mene. Babica kaže „Vidi se glava, kad osetiš napon guraj svom snagom“, tako dva puta, međutim bebac neće napolje nikako. Odlučuje da angažuje kolege i njih četvoro mi pritiskaju stomak (dvoje sa jedne i dvoje sa druge strane) i tako posle tri napona i tri puta takvog ležanja podlakticama od njih četvoro na stomaku rađa se moj sin, izlazi ostatak plodove vode i ovaj put je zelena (kad su probušili vodenjak bila je bistra). Bebac se nagutao vode i obmotala mu se pupčana vrpca oko vrata ali posle nekoliko trenutaka je počeo da plače. I pošto je predugo bio u kanalu imao je hematom na glavi i tek na otpustu su videli da mu je prilikom porođaja napukla ključna kost (rečeno mi je da je to normalno i da se svakoj desetoj bebi desi).
Tu mojim mukama nije kraj, donose mi bebu na dva minuta i odnose ga, posteljica neće napolje, oni vuku i čupaju, međutim ništa, govore da previše krvarim da to nije dobro i raspravljaju da li da mi daju transfuziju krvi ili ne. Odlučuju da je najbolje da me uspavaju, tj. uključe totalnu anesteziju i urade reviziju i ušiju me (jer mi je sve puklo i grlić i unutra, sve i plus epiziotomija). Naravno, u tom trenutku se anesteziolog pojavljuje za minut bukvalno (sad ne moraju pare) i uspavljuju me. Budim se posle nekog vremena i bila sam još dva sata tu nakon čega me spremačica vodi na odeljenje na 4. sprat da legnem. Što se tiče tog odeljenja sve pohvale imam, sobe su dvokrevetne i imaju svoje kupatilo, nije najčistije ali je super. Što se tiče sestara na odeljenju stvarno su sve dobre i uvek izlaze u susret.
E sad, problemima i mukama nije kraj, dolazi prva vizita ujutru posle porođaja, pipaju mi stomak i pritiskaju i kažu malo je naduven i da mi se da nešto za izazivanje kontrakcija i da šetam što više, ja to poslušam i taj dan sam šetala koliko sam mogla. Dolazi sutradan vizita i opet ista priča, sa opomenom da moram da šetam više jer mi je i dalje naduven stomak i opet mi daju to za izazivanje kontrakcija. Dolazimo do trećeg dana posle porođaja kad bi trebalo da bude otpust (plus je bio petak), opet ista priča, meni naduven stomak i opet prekor kako ne slušam i ne šetam dovoljno. Šalju me na pregled, ležem na ultrazvuk i sledi muk i šok od strane doktorke, zove drugog doktora da vidi ultrazvuk i govore sledeće: „Neidentifikovana masa 7 puta 8 cm, ja već prebledela, kaže hajde popni se na krevet, ja se popela, ona krene da ubacuje ruku i ne može da uđe bukvalno i gura, gura, i samo čuješ komentar, „Pa ovo je skroz ušiveno!“ Pita sestru šta piše ko je ovo radio, skroz je ušio grlić. Samim tim sva krv koja je trebalo da izađe posle porođaja samo se skupljala u meni. I ta ista doktorka nastavlja i kreće da me kopa, bukvalno na živo sve to da prokopa grlić i otvori rupu, još me pita „Šta ti je, hajde ne prenemaži se, ne radim ti ništa strašno!“. A ja jadna zvezde vidim ispred sebe, em je to sve ušiveno, em je osetljivo ali je to nju baš briga. Prokopala mi je grlić rukom i u tom trenutku dolazi drugi doktor od dva metra i kaže „Daj da proverim da li je sve u redu“, i onda još on svojom ogromnom rukom krene da kopa. I tako su odšili i iskopali svu tu nagomilanu krv i poslata sam u sobu da primim opet to za kontrakcije i antibiotik. Sećam se da sam ušla u kupatilo da se istuširam i da sam samo plakala i ridala bukvalno, psihički sam taj dan dotakla dno.
Dolazi sestra da me obiđe posle nekog vremena i kaže „Pričali su lekari, smatraju da je najbolje da primiš transfuziju krvi, tako sam taj dan i prmila krv koja me je bukvalno vratila iz mrtvih. Uglavnom tek posle dva dana od toga sam puštena kući, ime tog lekara koji mi je skroz ušio grlić nisam saznala, na otpusnoj listi ne piše ni ko me je porodio ni da mi je bio ušiven grlić, ni da su me na živo odšivali na odeljenju, piše samo da sam primila transfuziju krvi.
Što se tiče sestara za laktaciju, katastrofa su, od toga da te ogovaraju iza leđa ako ne možeš da podojiš dete, do toga da ako dođu posle sto godina da te obiđu krenu tako jako da ti stiskaju grudi da hoće oči da ti ispadnu.
Posle porođaja sam bila jako loše prvih nekoliko nedelja, baš sam skroz potonula i nije mi bilo do života (iskreno nisam ni sada skroz psihički dobro), trenutno ne želim drugo dete i ne znam da li ću ikada poželeti, otišla sam puna entuzijazma i optimizma na porođaj da sam se jako teško oporavila psihički od svega što me je tamo zadesilo. Samo razmišljam šta bi bilo sa mnom da me u petak nisu odveli na ultrazvuk, da li bih dočekala ponedeljak živa uopšte ili bih dobila sepsu. Moja porodica je htela da tuži tog lekara, ali imena mu nema nigde, kriju ga kao zmija noge. Iako sam išla na pripreme za porođaj i znala šta mogu da očekujem, ali za sve ovo stvarno nisam bila pripremljena“, završila je svoju anonimnu ispovest porodilja iz Beograda.
Pročitajte i: