Kako da znaš da li je ON onaj pravi? Često su mi ovo pitanje postavljale mlađe i neudate prijateljice… I naravno, nikada nisam znala šta da im odgovorim… Ne znaš… Jer nije poenta u tome koliko znaš, već šta osjećaš. A to je opet, prilično apstraktno i ne da se opisati rečima, koliko god se trudili…
Na jednom venčanju sam videla scenu koja je dokaz da je ipak mnogo toga između redova i da se prava osećanja samo ponekad pokažu kao naizgled beznačajna sličica.
Ona, srećna jer je oženila sina, veseli se u društvu snahe, pred i nekoliko nalickanih devojaka, a pravi on joj prilazi da je nešto pita. Neusiljeno da joj ne pokvari gušt, hvata ritam plesa, nešto joj govori i namešta joj da niko ne vidi, bretelu koja je izvirila ispod haljine! Beznačajna scena… E, pa nije!
Ljubav je i ćutanje, praštanje, poštovanje, tolerancija, ljubav je i odricanje.
U tom spontanom pokretu ruke je toliko nežnosti i poštovanja da se teško može opisati ili izmjeriti. Gledam ih i vidim tridesetak godina braka, harmonije, povremenih neslaganja, dečijih bolesti, pažnje, nepažnje… Tridesetak godina istinske ljubavi.
Jer ljubav nije svakodnevno verbalizovanje osjećanja, cmakanje na svaka dva minuta, kupovina cveća…
Ljubav je i ćutanje, praštanje, poštovanje, tolerancija, ljubav je i odricanje.
Ljubav… Večita inspiracija pesnika, krajnji cilj svakog ljudskog stvora. Da voli i bude voljen. Nema dalje…
Pa ipak, mnogo je nesretnih veza, brakova.
Zato što je mnogo prolaznih fascinacija i strasti.
Zato što svako zaljubljivanje ne mora po pravilu da preraste u ljubav.
Zato što smo gajili raznolike iluzije i previše očekivali…
Zato što odjednom shvatimo kako nas nervira ova ili ona osobina persone za koju smo mislili da je bez mana. Ili kada ono što nismo ni primećivali kod sebe, u oku onog drugog preraste u gorostasnu manu, na koju ne ume da zažmuri.
Magije trenutka su jedno i ne kažem da nisu vredne življenja, ali čuda koja traju i opstaju su na sasvim drugom kraju Kosmosa. Nema potrebe da skontamo prostor-vreme kontinuum, da pojmimo teoriju relativiteta, karmu, sve je jednostavno tu ako samo malo otvorimo um.
Kao i pravo prijateljstvo i ljubav je bezrezervno prihvatanje osobe u paketu, sa svim vrlinama i manama.
Koliko je samo veza i prijateljstava zasnovanih iz interesa. Ponekad obe strane imaju jasnu računicu, a ponekad je jedna blaženo neobaveštena. Ta druga strana kasnije pati, na različite načine i brzinom menjanja rukavica zaleti svoju neobaveštenu glavu u novu glupost.
Pepeljugina maćeha je želela da svoje kćeri udomi iz čistog interesa, kao što se i sama udala za Pepeljuginog oca. A njih dve, ružne do besvesti (manje spolja a više iznutra) nisu imale drugih ideja o ljubavi, osim one koju im je majčica ponudila.
Jesmo li šta naučili iz ove bajke? Kako da ne! Od kada je sveta i veka recept zle maćehe se prepisuje i primjenjuje… Ako samo malo bolje pogledate oko sebe, videćete gomile pepeljuginih sestara imućnih i dobrodržećih, sa večitim izrazom nezadovoljstva na licu… Ili im u jednom trenutku dođe do svesti da to ipak nije to (al’ bude kasno po pravilu) ili da su za iste pare mogle da se voze na zabavnijem rolerkosteru (al’ zakasnile da stanu u red…).
No, da se mi vratimo pravoj ljubavi…
Ljubav je (doduše sa mrvicom posesivnosti) i kada mi se mačka popiški u torbu u kojoj nosim obuću i šminku za svirke. O, da! Kakvo me je samo iznenađenje dočekalo neki dan! Nisam bila ljuta, štaviše nekako sam bila počastvovana ovim gestom, jer naša pametnica jako dobro zna gde je mesto za te stvari i teško da je ovo moglo da bude slučajno. Srećom, obuća je u zasebnoj kesi, šminka ima svoj neseser, pa nisam imala mnogo problema oko čišćenja. Kasno iste noći sam morala da uzmem ukrasni jastuk, jer je mila Mrvica obeležila onaj na kojem spavam! Pet dana me nije bilo kući. Dolazila sam samo da prespavam i da se presvučem. Ona me je dočekivala i ispraćala, mjaukala kao da hoće nešto da mi kaže… I rekla mi je, jasno i glasno „prekrasnim“ bukeom žute tečnosti. Ja te volim i ljuta sam što te nema! Eto tako! No, nećemo sad o mačkama, koliko god da pripadam grupi ljudi koji smatraju da su životinje sposobne za prave i iskrene emocije. Mačke su ipak mačke…
Kažu da bezuslovna ljubav uglavnom postoji samo na relaciji deca- roditelji. Volim te, bez obzira na sve.
Ali kako to da postoje ljudi koji su sposobni da sipaju neverovatne količine ljubavi prema svemu postojećem? Šta je to drugačije kod njih te nikada nisu izgovorili reč „mrzim“, pod kakvom su se to zvezdom rodili? Gde li su naučili da voleti znači ne tražiti, da je prava ljubav oslobađanje?
Ne znam, tek zahvalna sam što su mi neki od takvih podarili deo svojih blaga.
I sada, dok mi je kao i našoj mački srce na mestu kada smo svi na okupu, kada mi je dovoljno samo postojanje najmilijih bića, shvatam da su (po ko zna koji put) reči nedovoljne i precenjene…
Možete slobodno da zaboravite sve što sam napisala… Ali nikada ne prestajte da se volite!
Izistinski!
Šta vi kažete drugaricama na pitanje “kako znaš da je on pravi”?
 Rubriku “Dnevnik najočanije domaćice” piše Kaja Milačić, tesktopisac, pevačica, domaćica i mama. Iskrene misli, duhovitost, vispren i jedinstven stil će vas terati da se vraćate često tražeći nove tekstove. Izvor: zenasamja.me |