Deci su potrebne bajke

Bilo jednom, nekada davno …“ , tako počinju bajke. Ovaj početak nam je drag i u njega imamo poverenje. Šta je to što ovom starinskom početku bajke daje toliku čarobnost? Zašto nas on dira čak i danas, kada smo već davno izgubili kontakt sa svetom bajki, čak i kada smo prema njima skeptični i kada nas odbijaju?

Ne postoji jednoglasan odgovor na ovo pitanje. „Bilo jednom…“ pokreće različita osećanja.  Ipak,  u osnovi  svih tih osećanja je obećanje koje nudi ova rečenica. Ona obećava da će nas odvesti u carstvo u kome smo živeli kao deca i koje smo morali da napustimo kada smo odrasli i kada smo shvatili „realnost“ života.

Hoćeš da mi ispričaš priču?

Koje još malo dete nije postavilo ovakvo pitanje? Ovde su pozvane majke, očevi, bake i deke, vaspitači i učitelji, pa i starija braća i sestre. Oni mogu odmah, bez pripreme, da ispričaju priču, mogu da čitaju iz knjige sa slikama ili da po slikama pričaju, oni mogu da pročitaju ili još bolje da ispričaju bajku, a starijoj deci knjigu u nastavcima.

To su za decu veoma važna iskustva u razvoju njihovog unutrašnjeg života. Jer kad dete pita: „Da li ćeš mi ispričati priču?“ ne radi se pre svega o priči, najmanje o nekoj određenoj. Deca traže bliskost i posvećenost odraslih, vole da od njih budu prihvaćena i primljena. Često se onda još i palac stavlja u usta, traži se krilo ili zagrljaj i deca se „pretvore u uši“. Ipak, kada je već neke čulo i doživelo, vrlo brzo poželi svoju najdražu priču ili bajku.

Šta deca uče slušajući?

Nikad ne uči čovek više nego u prvoj godini. Dete je učenje, što znači da ono prima celokupnim svojim bićem svet i time izgrađuje organe i sposobnosti koje kasnije može samostalno upotrebiti, da bi oblikovalo svoj život. Kretanjem, trčanjem i kroz igru  dete uči da sebe nađe u zakonima sveta, da vežba ravnotežu, da koristi sva čula, ali u isto vreme da jača svoje unutrašnje organe i da ih prepoznaje. Umešnost prstića ne unapređuje samo spoljne sposobnosti nego deluje npr. na govor i na život predstava kod dece. Sve je značajno što se odvija u okolini deteta jer se kroz oponašanje, kao najveću snagu za učenje kod dece, utiskuje sve duboko u sklop tela i duše.

Kada dete tako uroni u priču ili živo izgovorenu reč ili otpevanu pesmu, onda se ono u svojoj unutrašnjosti pokreće istim intenzitetom kao malo pre toga u igri, i razvija organe koji su mu potrebni za duševni život: za poverenje u snage dobra, za hrabrost, žalost, strah, čuđenje i radost prema divoti, fantaziji, moralnosti, meri ljudi i stvari, sposobnost prosuđivanja i posmatranja. Tu je još i sposobnost predanosti koja se javlja umećem slušanja a pre svega život u slikama izazvan govorom.

Zašto baš bajke?

Zašto čežnju dece za bajkama treba uzeti za ozbiljno? Upravo po deci možemo da naučimo koliko je još stvarno ovo carstvo bajki, koliko jasno obuhvata život svih ljudi. Deca nisu začuđena kada im se ispriča ili pročita bajka koju mi odrasli ne možemo više da dokučimo. Kod reči: „Bio jednom…“ neće ni jedno dete da pita „Kada je to bilo?“ Sve što se priča dešava se ovde i sad i uvek. Krug malih slušalaca zaroniće bez problema u jedno vreme i u jedan svet koji izgleda leži mnogo pre njihovog rođenja koji se pak pri svakom pričanju ponovo dešava. U njihovim širom otvorenim očima vidimo kako ispričani likovi promiču. Tako je jedan mali dečak koji je sedeo u krugu čvrsto zatvorenih očiju, na pitanje: „Šta radiš ti tamo u stvari?“, odgovorio nevoljnim uzvikom: „Samo pričaj dalje, sve je šarenije “.

Po ovom uzviku vidimo koliko snažno reči mogu da deluju, koliko su one slikovito svedoča­nstvo. U svetu bajki pred decom širimo život kao veliku panoramu. Bajke su uvek primerene životu. Šuma koja često na početku treba da se proputuje, obuhvata npr. iskustvo da moramo ili da hoćemo da se odvojimo od kuće. Crvenkapa, Ivica i Marica Snežana kao prvo, pronalaze šumu kada su sami. Zagonetno i nesigurno je to što ih očekuje i tek na srećnom kraju osvetljava se tama. Tada se mire sa sobom i svojim namerama.

U drugim bajkama junak koji traži i koji se bori sreće životinje kao npr. pčele, ribe, patke, orla ili lisicu koja moli za pomoć ili zaštitu. Saosećanje sa kojim im pomaže otvara mu pristup snagama prirode. Kada su nam životinje potrebne onda su, npr. mravi, odmah tu i traže perle i proso po mahovini, ribe i patke dohvataju potonule dragocenosti iz vodenih dubina, lisica zna potrebne puteve i zaobilaznice. Tek uz njihovu pomoć priželjkivana sreća postaje dosežna.

Drugi tajnoviti pomagači, mudre stare žene ili mali čovečuljci poklanjaju obeshrabrenoj devojci i momku lončić koji sam kuva, sto koji se sam postavlja, kapu koja čini nevidljivim ili brod koji plovi vodom i kopnom. Oni im time pokazuju da nisu sami na ovom svetu i da u njemu drema još mnogo skrivenih snaga, bas kao i u njima samima.

"Postoje li kod nas veštice?"

Uzbuđena pričom neka deca postaviće ovo pitanje. Odrasli na koje je dete upućeno mora  da nađe neki odgovor. Mi ne možemo da se sakrijemo iza neodređenog iskaza: „Ne, kod nas nema, ima samo u bajkama“. Deca, naime, ne slušaju samo spoljašnjim ušima, ušima koje su na glavi. Ona su kao što smo već rekli „cela uvo“! Ona slušaju srcem i dušom. Ona bajke uzimaju istinito. Ona plaču sa uplakanima i smeju se sa veselim junacima iz bajke. Ona se boje kada Ivica i Marica ostanu sami u šumi, ona plešu sa jarićima oko bunara kada se vuk udavi. Ona se raduju kada se Pepeljuga uda za princa i nadaju se da će čobanin dobiti priželjkivanu nevestu i pola kraljevstva.

Možemo li mi odrasli još uvek ovako da slušamo? Osećamo li vetar koji otima šešire? Kušamo li vodu života koja starog kralja ponovo ozdravljuje? Osećamo li čemer i usamljenost kada se guščarica na svoj jad žali gvozdenoj peći? Hvata li nas groza kada se ogroman duh diže iz boce?

Da li se, ipak, nekad setimo ranijih pripovedanja bake ili deke ili glasa onoga ko nam je čitao, tajanstvenih strahova koje smo imali noću ali i u vreme kada smo sa baterijskom lampom sami ispod pokrivača čitali napetu bajku.

Tek kada se nanovo uživimo u ovaj stari svet bajki, otkrićemo da pored veštica postoji i čarobnica i čarobnjak, vile, sedi čovečuljak ili starac koji pomaže. Tajanstvene i čarobne snage sveta ne mogu se meriti samo jednim likom. Sada možemo da odgovorimo deci na njihovo pitanje: „Veštice i vile ne hodaju baš našom ulicom i zmajevi i vukovi ne leže ispod kreveta, ali uvek kada mi pričamo oni dolaze iz sveta bajki kod nas. Oslušni samo…“

Da li su bajke svirepe?

Ovo malo primera pokazuje koliko su bajke šarene i mnogostrane. Zato ne možemo odmah izreći brzi i jednostavni sud tipa: dobro ili loše, spasonosni ili grozni svet. Ranije smo i mogli ovako predano da slušamo bez misli, ali sada kada sami imamo, pazimo i odgajamo decu, odjednom nas vrebaju misli pedagoške odgovornosti. Stoga smo skloni ublažavanju ili izostavljanju situacija koje izazivaju jake emocije, straha koga bi izazvala mračna šuma, jeze kada se jedan polučovek skotrlja kroz dimnjak. Šta mi, u stvari, pričamo? Šta deci možemo predlagati? Zar bajke ipak nisu suviše surove? Sme li se gurnuti veštica u peć i šta znači kada se vuku raspori stomak? Ako pažljivo oslušnemo, primećujemo da deca, kada odjednom odbijaju bajke, često osećaju onaj isti strah i nemir, koji su roditelji kod pričanja upravo hteli da izbegnu, ali su ipak nesvesno njime bili nošeni. Majčina napetost, pre nego šti se pojavi zli vuk i bojazan i strah od sunca koje jede malu decu, paralizuje decu više nego sadržaj teksta. Jer tok većine bajki braće Grim, a i mnogih klasničnih bajki, ne poznaje ulepšavanje grozote.

To je fikcija iz života odraslih, da pridodajemo ovakva osećanja. Za nas teče krv kada se Cvilidreta rastrgne na pola. Dete ne vidi nikakvu krv, ako se ne spominje i ne pokazuje na slici, nego se bez zadrške raduje da je Cvilidreta otkriven i da ne može da odvede kraljičinog sina. Ona ne mogu da dočekaju da bude izgovoreno pravo ime, pa da i oni mogu da ga izgovore. Isto tako deca znaju da vuk ne ujeda i ne žvaće, nego „guta“ i da je on u svojoj halapljivosti progutao jariće i Crvenkapu. Zato i krajnje slike bajki, kada veštica izgori ili kada maćeha igra u užarenim papučama nisu nikakva kazna, kako bismo to mi mogli da zaključimo. To su konsekvence prethodnih slika u bajci. A konsekvetno znači – dosledno. To su, dakle, s vremena na vreme, pravedne posledice učinjenih dela: goruća zavist spram mladog života izjeda se na kraju sama. To deca ne znaju. Ipak, njima je laknulo da je pretnja najzad nestala i da je moguće osloboditi se iz mraka, iz vukovog stomaka.

Kako možemo da pričamo ili da čitamo?

Ipak, mnogim ljudima pada teško da čitaju bajke. Koliko često pomislimo: ovo ne mo­gu da pričam, ni da čitam, to će decu samo uplašiti. Možda možemo da probamo da malo bude­mo deca, kada pričamo i čitamo. Prilikom pričanja podelimo radost i brigu, napetost i rasterećeni smeh dece koja nas slušaju.

Ni u kom slučaju dramatizovati, ne opterećivati tumačenjem, ali ne ni bezlično, nego poletno kao potok koji klizi po neuglačanom kamenju. Treba da pokušamo da pustimo da reči odjekuju, a slike da nastaju. To nije tako teško kao što mislimo. Kada mi, odrasli, postanemo otvoreni za ono što pričamo, kada se „pretvorimo u uvo“, ponese nas dešavanje. Tada mračne slike stoje u ispravnom toku, tobožnje grozote dobijaju svoje neophodno mesto u priči. Senke omogućavaju da svetlost svetli jače, crno kamenje u potoku omogućava da voda svetluca. Deca nisu bezbrižna, što bi značilo bez tuge, bez dubokih emocija. Ona imaju svoje sopstvene skrovite strahove i borbe, koje mi često možemo naslutiti i koji se tek u radosti zbog dobrog završetka bajke mogu zaista razrešiti.

Bajke uvek daju odgovor

Šta nama odraslima govore bajke kada ih ispitujemo? Neki posmatraju bajke kao prikaz prošlih vremena, prošlih socijalnih života. Iz njih možemo učiti kako su ljudi ranije radili, jeli, voleli i patili, slavili i svađali se. Običaji i delatnosti naroda mogu se u bajkama pratiti do daleko u prošlost. U sklopu bajke priželjkuju se ublažavanja socijalne nevolje, nada da će dvooki dobiti da jede i da će guščarica biti prepoznata kao prava kraljevna i nevesta. Otkrivamo kako jasno bajka ocrtava kulturni život svakog vremena. Dok se priča, slike bivaju s vremena na vreme zaodenute u odeću današnjeg svakodnevnog života, mada njihova unutrašnja smislena vrednost traje stotinama godina. Tako od mačeva vremenom nastaje oružje, tako se menja vrednost navedenih zanata i profesija, odeća, hrana. Lukava lisica je u drugim zemljama pametni zec, podmukli Kantjil (azijatski patuljasti jarčić), veštica i đavolčići se pokazuju kao trol i džin.

Pri tome se može opaziti kako se isti motivi pojavljuju širom sveta, da bi onda, spram naroda, bili izmenjeni. U svim delovima zemaljske kugle ljudi pričaju npr. kako je nastala vatra, ili zašto mesec stoji na nebu. Ove sage i mitovi niukom slučaju nisu nespretni pokušaj tumačenja, jer čovek je u starim vremenima bio prirodi bliži nego mi danas. Mi možemo samo da se čudimo kako su oni živo predstavljali početak sveta i života.

A kako je sa onim oblicima koji nisu spoljašnje vidljivi: gde su zmajevi, životinje koje govore, leteći konji, zlatni ili kristalni zamak? Gde nalazimo labud-devojku i druge preobražene prinčeve i princeze? Zar oni nisu ostaci jednog prastarog praznoverja?

Istraživači bajki često usmeravaju pogled na duševne slike, koje nam se obrazuju u bajkama. Ako sebe i svoj unutrašnji život uzmemo ozbiljno, tako u navedenim slikama nalazimo ugroženost, muke, promene i kretanja kao odraze sopstvene sudbine. Neočekivani pomoćnik otvara nam oči za konflikte u sopstvenoj biografiji. Osećaj: „Da, pa i meni se ovako dešava“, može biti početak biranja jednog novog puta na kome, ruku pod ruku, sa likovima iz bajki tražimo unutrašnje rešenje i razrešenje.

Upravo bogatstvo posmatranja bajki pokazuje nam kako drugačiji život može biti. Jedna profesorka je to objasnila na sledaći način: „Kako god da čovek pita bajku, ona uvek odgovara.“

Šta može da nastane iz bajke?

Snaga „slikovitosti“ bajki, ne podstiče samo decu. Mnogi umetnici imaju želju da svoje doživljaje i spoznaje izraze u ilustracijama ili figurama za igru. Ako se udubimo, možemo uvek da otkrijemo nove dimenzije fantazije i dubine mogućih značenja bajke. Kroz to su već nastale mnogobrojne slikovnice, igračke i druga prikazivanja. U situacijama kada verujemo da je potrebna ilustracija da bi deca shvatila bajku, veliki je izazov pred nama. Koja je prava?

Međutim,  čak i kada deca ne umeju da ispričaju kako ide bajka, ipak ona živi u njihovoj duši i tamo ima sasvim poseban karakter i izraz. Nijedna tako verna kopija, nijedna rafinirano izgovorena igra slušanja ili bogato oblikovani film ne može da zameni ono što dete samo doživi. Kada je neka baka jednom čitala unuku Crvenkapu, pojavila se majka i prekinula čitanje rečima: „Sada će crvenkapa biti na televiziji, to moraš da vidiš, pa ćeš znati kako izgleda Crvenkapa“. Ali film samo uništava svet reči koji je nastao između bake i unuka. Ova majka nije slutila koliko je bilo važno za njeno dete da sâmo razvije fantaziju. Koji god put da izaberemo treba da pokušamo da detetu omogućimo unutrašnji doživljaj sopstvenog carstva, a ne jednu objavljivanu i standardizovanu fikciju.

Bajke su živahne kao život, tako stare kao stari, tako mlade kao deca, tako strašne kao naše budalaštine i tako čiste kao istina koju tražimo. Ko zaista hoće da ih razume mora da se usudi da napusti svoju tačku gledišta i da se prepusti putovanju sa bajkama.

Koliko često vi čitate vašem detetu? Koja je njegova omiljena bajka?

Autor: Arnica Esterel

Sa nemačkog prevela i adaptirala: dipl. pedagog  Olivera Todorović

Izvor: deteplus.rs

Slika: Kjirstin/Flickr.com