Kako sam preživela prvi bebin pad

Padanje sa kreveta je sastavni deo bebećeg života.  Eto, i meni je mama rekla da sam redovno ispadala iz kreveca.  Znam i da sam jednom spala sa kreveta i da je za to bio kriv zemljotres a ne ja (što mi je bilo posebno drago). Burno detinjstvo od malih nogu. Pošto imam debelu istoriju padanja iza sebe, logički deo mog mozga mi je samouvereno govorio da će se to ponekad desiti i mojoj bebi i da ne trebam paničiti kad se to desi. Bože moj, pa to je normalno!

I desilo se jedne mračne noći. I paničila sam.

Ali krenimo od početka.

Mrkla noć, bebac se probudio. Ja k’o utrenirana mati nisam htela paliti svetlo već sam mu naćoravo servirala večeru. On se dohvatio a ja zaspala. Toliko o utreniranosti. Sledeće čega se sećam je da me probudio tup udarac i njegov plač. Moja reakcija je bila sve samo ne logička. Skočila sam iz kreveta i ščepala ga. Nosajući ga u naručju, jecala sam glasnije od njega i to sve hodajući po kući gore-dole. On je nakon par minuta prestao da plače ali ja se nisam dala. Nastavila sam i dalje. Jadni, zbunjeni  muž je skočio kao oparen odmah za mnom pokušavajući shvatiti šta se desilo. Išao je i on za mnom gore-dole jer se ja nisam smirivala. Jedva mi je objasnio da moram obustaviti paljbu i da mu kažem šta se desilo. “Spa…spao…spao mi je s kreveta. Dojila sam ga i zaspala.”

U neverici me gledao par minuta.Video je da mi je ona logička strana mozga potpuno zatajila. Onda me je opet pokušao prizvati pameti. Jedva. Trebalo mu je dobrih desetak minuta da mi objasni sve ono što sam znala a što mi je u tom trenutku bio preslab argument. Beba je već odavno zaspala samo je moj super ego bio budan i navaljivao ogromnu krivicu na mene.

Eto tako je prošao naš prvi pad. Bebac je nastavio mirno da spava bez ikakvih posledica, a za sebe još uvek nisam sigurna. Samo znam da sam preživela.