Koliko je u životu važno da se zbližavamo, da pripadamo nekom i da neko pripada nama? Muškarci se uglavnom plaše da će ih bliskost „progutati“ i da će u njoj izgubiti identitet, dok se žene češće „lažno predstavljaju“ iz straha od odbacivanja i povrede.
Stručnjaci kažu da već rođenjem u prvom zagrljaju roditelja počinjemo da se vežemo za nekoga, osećamo da nekom pripadamo i da taj neko pripada nama, postajemo svesni emocija koje razmenjujemo u tom odnosu. Dakle iz ove prirodne veze učimo se i navikavamo na najlepša osećanja koja kasnije ostvarujemo u porodici, sa rodbinom, prijateljima, partnerom, kolegama… Međutim, naše različitosti formiraju i različite bliskosti, a više o tome kako ih ostvarujemo, koje emocije prepoznajemo, o poverenju kao ključu intime, zbog čega se neki plaše da iskreno “predstave” sebe i izbegavaju vezivanja govori psiholog i psihoterapeut Renata Senić (www.psihoterapijsketeme.rs.)
Bliskost je osećaj povezanosti koji se stiče kroz otvorenu komunikaciju i iskrenost, a preduslov za njeno ostvarenje je, pre svega, dopadanje. Neophodno je da nam se neko sviđa, da se emocionalno s njim povežemo i verujemo da je naklonost obostrana. Tek kada osetimo takvu vrstu sigurnosti možemo da imamo poverenje i da gradimo zdrav i blizak odnos. Mnogi, međutim, bliskost mešaju sa strašću koja se prvenstveno odnosi na seksualnu privlačnost i zaljubljenost i nužno ne podrazumeva i poverenje. Naprotiv, kada je strast jaka skloni smo idealizacijama, pa samim tim i sumnjičavosti i nesigurnosti. Takav odnos, uprkos postojanju jakih emocija, zapravo nije blizak. Dakle, dopadanje je nužan, ali ne i dovoljan uslov za građenje bliskosti. Mnoge ljude nesvesno privlače osobe s kojima ne mogu postati bliski. Neki parovi slažu se seksualno, ali bez poverenja i razumevanja, drugi su odani, ali bez strasti i intimnosti.
O bliskosti se mnogo govori i piše, a čini se da je sve manje ima?
Osvrnimo se načas na kompjutere i mobilne telefone, bez njih više ne idemo nigde, a često ne možemo ni iz poslovnih razloga. Tako se stvarila jedna vrsta „obaveze“ da se stalno bude dostupan, da se ništa ne propusti. S druge strane, stvara se i zavisnost i iluzorna bliskost s drugima. Od silnih poruka, mejlova, četova, ljudi nemaju vremena da sami promišljaju svoje želje, strahove, probleme. Svako se iz nekog ličnog razloga skriva, a ima se utisak bliskosti i zajedništva. Naravno, mnogo je i onih koji se viđaju licem u lice a grade površne odnose. Sve više ljudi oseća nedostatak prave intimnosti i ima osećaj nepripadanja, jer u sistemu novih vrednosti tradicionalno poimanje bliskosti često predstavlja „gušenje slobode“ i mnogi je ne žele iz straha da će narušiti njihovu samostalnost i(li) imidž.
Psiholozi često ističu da je povezanost između majke i deteta najvažnija za njegovo emotivno i psihičko sazrevanje. Koliko je važna uloga roditelja za ostvarivanje intimnih i bliskih odnosa?
Detetu je majka potrebna da bi preživelo i u odnosu s njom ono gradi svoju ličnost. Od majke se očekuje da razume detetove želje i potrebe, da mu pomogne da nauči da razume svet oko sebe, da ga bodri da istražuje i „osvaja“ svet. Ukoliko je ona sposobna da prepozna detetove želje i adekvatno odgovori na njih, prvi korak ka razvoju stabilnog identiteta je savladan. Sledeći je prihvatanje oca koji ukazuje da „idealno jedinstvo“ između majke i deteta nije ostvarivo. Za dete ovo predstavlja frustraciju, te je jako bitno da roditelji „dovoljno dobro“ izvrše ovaj zadatak pripreme za budući život. Postoji još mnogo razvojnih koraka koji utiču na stvaranje sposobnosti za zdravu bliskost, no ovi prvi su najbitniji. Rano detinjstvo i kvalitet odnosa s roditeljima u velikoj meri utiču na to ko će nam se dopasti. Rani problematični odnosi otežavaju kasnije ostvarenje zdrave bliskosti. Ako dete nije uspelo da oseti bliskost s majkom, da se oseti željeno i voljeno, kroz kasnije odnose će ponavljati svoja prva iskustva i takva ponavljanja su dobrim delom nesvesna.
Nova istraživanja dokazala su da bliskost leči, odnosno da je svakome potrebna određena dnevna količina pažnje i dodira zbog psihičke i fizičke dobrobiti…
U intimnim vezama ređe razvijamo psihičke i fizičke bolesti, duže živimo, ređe doživljavamo nesreće, za razliku od onih koji nisu ostvarili takve odnose u životu. To govori da je socijalna podrška veoma važna za osećaj sreće i blagostanja, i u slučaju bolesti i tuge od velike je pomoći za ozdravljenje. Kao socijalna bića razvijamo se kroz odnose s drugima i oni nam u samom začetku i do kraja psihičkog života ostaju važni. Dešava se da se osobe koje imaju neke psihičke poteškoće „oporave“ kroz odnos s nekom stabilnijom osobom koja pokazuje razumevanje, pažnju, naklonost, ljubav. Ponekad „terapijski“ može delovati prisan i razumevajući odnos s prijateljima, partnerom, rođacima, jer otvoreni razgovori i spremnost da se podele doživljaji otvaraju vrata psihološkom rastu i razvoju. Međutim, mogući su i suprotni ishodi. Osobe komplementarnih patologija često stupaju u odnose i ponavljaju pogrešne, nezdrave obrasce ponašanja. Na primer, osoba sa izraženim sadizmom često će za partnera izabrati nekog sa izraženim mazohizmom. Ovakve veze su mučne za obe strane, često su dugotrajne i burne, a budući da obe strane nisu svesne svojih problema, ili ne umeju da ih promene, ne polazi im za rukom da sazrevaju, već se vrte u krug. Oni koje vezu baziraju na strasti često snažno idealizuju partnera, nakon toga, pre ili kasnije, sledi obezvređivanje, a srušene iluzije ruše i sam odnos.
Koliko u bliskosti smemo da budemo iskreni i realni, i od čega to najviše zavisi?
Istina ponekad može da boli, ali dugoročno gledano, mnogo više boli život u iluziji. Bila „ružna“ ili „lepa“, istina je preduslov rasta i razvoja, ipak, veoma je bitan i način na koji ćemo biti iskreni. Međusobno bliske osobe osluškuju jedna drugu i biraju način, mesto i vreme za deljenje značajnih, potencijalno bolnih, stresnih i kritičnih informacija. Ukoliko u odnosu nema saosećanja, iskrenost se može doživeti kao surovost, uvreda, zlonamernost, odbacivanje.
Zašto se neki boje intimiziranja i na čemu najčešće počiva taj strah?
Intimnost za neke predstavlja rizik da se izgube u drugom, budu kontrolisani, odbačeni, da izgube individualnost, postanu preterano zavisni. Jedni se ponašaju kao na klackalici – čas prilaze bliskoj osobi, čas od nje beže. Drugi, iz ideje lične veličine, nejednako tretiraju sebe i partnera. Dok je njima sve dozvoljeno, bliska osoba se mora pokoravati njihovim željama. Treći veruju da je svet opasno mesto, stalno su na oprezu da će ih „bliska“ osoba izneveriti. Neki teže da se povuku u sebe i ne grade bliske odnose, verujući da je ono što u sebi nose jedino dobro na ovom svetu. Pojedini u odnosima ostaju hladni i distancirani, ne dozvoljavaju sebi da se vežu. I naposletku, oni s najizraženijom patologijom nemaju sposobnost (sa)osećanja i grade površne odnose kako bi manipulisali drugima, te dobili ono što žele.
Psiholozi tvrde da neki izbegavaju bliske odnose, jer se plaše da “predstave” sebe…
Ljudi uvek žele da ostave dobar utisak i da se dopadnu drugima. Kada smatraju da će njihove „mane“ biti prepreka za građenje odnosa, pojedini ih jednostavno kriju, a „lažno predstavljanje“ je, zapravo, odbrana od bola… Pojedinci se plaše da će bliskost da ih „proguta“ i da će u njoj izgubiti identitet. Tako se muškarci češće plaše intimnosti iz ovog razloga, dok se žene, s druge strane, češće od muškaraca „lažno predstavljaju“ iz straha od odbacivanja i povrede. I jedni i drugi svoje strahove mogu maskirati navodnom nezainteresovanošću ili kratkotrajnim odnosima, proveravanjem partnera, distanciranim stavom ili pojačanom kontrolom… A ispod ovih strahova, zapravo, leži nesigurnost.
Koliko je za povezivanje sa drugima važan i prvi utisak, i to kako izgledamo, kako se ponašamo, govorimo…?
Prvi utisak je uvek veoma važan i stiče se u samo nekoliko sekundi, a teško se menja. Ako se na „prvu loptu“ ne ostvari simpatija, pozitivan kontakt, mnogi su skloni da odbace osobu kao nepoželjnu. Mudrost je dati drugu šansu, ali mudrost je i predstaviti se adekvatno. U krajnjem slučaju, ako osobe nisu sklone menjanju prvog utiska, pitanje je koliko su zrele da ostvare pravu bliskost, jer ona pored dopadanja, podrazumeva i fleksibilnost, toleranciju, zapravo, zreo, a ne zadrt pogled na svet i druge ljude.
U odnosima sa najbližima često imamo različite doživljaje bliskosti – ulažemo dosta i očekujemo da nam se vrati istom merom, ali…
Kada neko daje samo da bi dobio, on trguje, ne zbližava se, i ovaj odnos više liči na poslovni, nego na intimni. Osobe koje se ovako ponašaju često ulaze u konflikte koji se završavaju nemilo po obe strane. Pa i ako dođe do razilaženja, pitanje je da li se sa tim dobija ili gubi. Rekla bih da su obe strane na dobitku jer dobijaju mogućnost da preispitaju kakve odnose žele. Ako je to bliskost, valjalo bi da odustanu od trampe. S druge strane, ako su naišli na nekog ko ništa ne daje zauzvrat, na njima je da odgovore zašto ostaju u takvom odnosu.
Mnoga istraživanja pokazala su da je nedostatak bliskosti jedan od najčešćih razloga zbog kojeg bračni parovi žele razvod. Šta je to što udalji partnere i “ohladi” njihove odnose?
Zaljubljenost ne traje dugo, maksimalno do dve godine, a često i kraće od toga. Kada smo zaljubljeni idealizujemo partnera i njegove mane stavljamo u drugi plan ili ih uopšte ne vidimo. Međutim, kada ove emocije počnu da blede u prvi plan izranja realnost, a neretko nakon toga uslede svađe i problemi. Pitanje je koliko se neko lažno predstavljao, a do koje mere druga strana nije realno sagledala partnera iz svojih nesvesnih motiva i želja. Ipak, osobe koje nisu spremne da prihvate realnost, često bivaju razočarane, smatraju da su prevarene i da „to nije to“. Umesto građenja bliskosti na višem, realnijem nivou, one se razvode ili ostaju u brakovima koji ih ne ispunjavaju.
Izvor: novosti.rs, autor: Renata Senić, diplomirani psiholog – master; psihoterapeut
Slika: Tampa Band Photos/flickr.com i Benjamin Thompson/flickr.com