Priča mame: Usvajanje jedne devojčice

Marfijev zakon: kad je telo uronjeno u vodu, telefon zazvoni. Isto se dešava ako perete zube, bar meni. Punih usta paste i sa četkicom, koja je virila kao surla, javila sam se besno na telefon.

– Dobar dan.

– Mhmhmh, dan.

– Zovem iz Centra za socijalni rad u vezi jedne devojčice, ako ste zainteresovani i dalje za usvajanje?

Ispljunuh onu četkicu i izgovorih glasno u slušalicu: UJEBOTE!

I onda ponovih to isto par puta, čisto da potvrdim koliki sam kreten. Koliko puta sam samo zamišljala ovaj poziv i uvek bih ja bila sveža, raspoložena, doterana, odmerena  kao Grejs Keli,  a ovo je ličilo na razgovor s besnim i retardiranim majmunom. Ne meni, gospođi s druge strane žice. Posle neveštog izvinjavanja prekidanog štucanjem zbog one proklete paste i posle nekoliko minuta u kojima sam ja kružila s onom slušalicom po sobi kao ludakinja, konačno sam upamtila gde treba da dođem, kad i s kim. Završih razgovor na brzaka da još nešto ne zabrljam i pozvah muža, te se uputismo u dotični centar.

Sramota je reći ali je suva istina da sam tamo, pred direktoricom i par njenih koleginica, popila 4 pelinkovca, mada inače ne pijem i loše podnosim alkohol. Nije me ni taklo, kao da sam pila vodu. Sve što sam shvatila bilo je da se dete zove Ana, da ima malo manje od dve godine i da živi u blizini. Majka ju je ostavila još u porodilištu i sve do sad nisu spremili dokumentaciju za usvajanje. Zbog naše takve administracije to dete je bilo lišeno roditeljske ljubavi na dve godine, živelo je u lošim uslovima i bilo zapušteno. Napokon smo krenuli da je posetimo. Suprug i ja svojim kolima, ekipa iz centra svojim. Na sreću, jer da su čuli razgovor i moj napad ludila, verujem da bi se zaokrenuli i stavili nam veto na usvajanje dece zauvek. U panici sam zvala sve poznate ljude, dobila sam crveni osip na obe ruke, do lakata, mislila sam da će infarkt da me zdrma. Tih petnaest minuta vožnje bili su kao godina. Sestra je pokušala da me smiri i urazumi:

-Ne očekuj sad da je sve tamo okej, ko zna u kakvim uslovima dete živi, možda ima vaške, možda je prljavo, možda ti se ne dopadne, ne očekuj malu plavu s loknicama i plavim očima, kontroliši se! Uostalom, niko ti ne garantuje da ćete je vi uopšte dobiti, jer treba da dođe bar još pet parova.

Ja sam ostajala gluva na sve to, srce je lupalo i mislila sam da ću se onesvestiti svakog časa. Odjednom sam shvatila da nismo ništa poneli detetu na poklon, jer inače nije običaj da par koji dođe na razgovor može odmah da vidi dete. Ovo se desilo jer je bio avgust i ekipa je očigledno žurila na godišnji odmor, pa su se pravila zanemarivala. Kupili smo nekog užasnog kineskog roze psa, pudlu koja je lajala, doduše, nismo imali izbora jer je ta radnja bila jedina u selu.

Konačno se zaustavismo pred kućom na uglu ulice gde su nas dočekali hranitelji i poveli na sprat. Ni dan danas ne znam kako sam uopšte uspela da savladam te stepenice, ali znam da sam od silnog uzbuđenja odjednom postala mokra do gole kože, uši su mi se zapušile, nisam mogla da dišem. Ušli smo u prostoriju punu ljudi i sitne dece, sjatio se sav komšiluk. Sa svima sam se pozdravljala kao u magli i sela bez poziva na obližnji kauč, držeći onog plišanog psa kao pojas za spasavanje. Pogledom sam pretraživala kao skenerom, nisam znala koje dete da gledam, koje je naše. Utom glupa igračka zalaja jer sam je suviše stisnula i iz sobe se pomoli mala devojčica u pratnji hraniteljke, a ja sam odmah osetila da je to ona i srce mi je stalo. Dete je bilo nervozno, kao da je osetilo da se nešto čudno sprema, jer nije bilo pripremljeno uopšte. Nije htela da nas pogleda, ni da nas pogleda! Ja sam čučnula ispred nje i pružila joj igračku gutajući suze. Stisnula je usne i male šake su se stisle u pesnice, toliko da su pobelele. Izgledala je kao ranjena životinja koju su lovci opkolili. Igračku nije htela da uzme od mene, ali je hraniteljka uzela i stavila joj u ruke. Ona je odmah ispustila psa na pod i samo je tako stajala sa stisnutim usnama i očima punim suza i čekala streljanje. Onda smo se pravili da smo došli u goste da bi se dete opustilo, to jest, moj suprug se pravio. Ja sam samo sedela i suze su mi se slivale i kad sam ćutala i kad sam govorila, podjednako. Klinka se posle izvesnog vremena donekle opustila i počela da se povremeno obraća mom mužu, mene je i dalje ignorisala sve dok nisam izvadila telefon čija zvonjava joj se dopala. Stala je ispred mene i ja sam joj ga pružila, ona ga je zgrabila i odmakla se odmah dva metra dalje. Onda hraniteljka reče: „Kako se kaže?“, a dete promrmlja ne gledajući me: „Hvala, teto.“ Te reči nikada neću zaboraviti jer su prve koje mi je moje dete ikada uputilo. Hvala, teto…

Danima smo dolazili i od jutra do mraka ostajali, da bi se dete na nas naviklo. Ostali parovi su mahom bili na godišnjem odmoru, pa je njihova poseta bila dogovorena za kasnije. U međuvremenu se pojavila još jedna beba koju sam ja odbila da vidim i pored pritiska i nagovaranja od strane socijalnih radnika i supruga jer sam toliko želela Anu da sam čak u trenucima ludila govorila da ću da je kidnapujem ako nam je ne dodele. Čak sam to u jednom navratu rekla i socijalnoj radnici. Jer, ako je ne dobijem, znala sam da ću pasti mrtva. Onda se desilo nešto što se meni inače nikada ne dešava: poslužila nas je sreća. Ostali parovi se zaleteše na onu bebu, a Anu privremeno zaboraviše.

Posle desetak dana, s obzirom da niko iz Centra nije danima dolazio, ja sam nazvala da vidim dokle će ova agonija da traje. Socijalna radnica je mrtva ‘ladna rekla: “Ako smatrate da je vreme, vodite je kući. Probni period traje šest meseci, za to vreme obilaziće vas socijalci iz novosadskog centra, pa ako sve bude ok, vaša je.“ Toliko o tome koliko se pazi na tu decu. Da bi uopšte ušli u grupu usvojitelja prošli smo strašne stvari, doživeli razna poniženja kojih ne želim ni da se setim, istresli gomilu para na silne papire, mesecima bili pod stresom, a onda nam neko bukvalno pokloni dete, bez da proveri da nismo možda pedofili ili serijske ubice, samo zato što žuri na godišnji. Takođe, uslovi u kojima je Ana živela bili su veoma loši. Samo ću reći da nije imala svoj krevet nego je spavala na prostirci ubačenoj u onu mrežastu korpu za igračke koju možete naći u svakoj kineskoj radnji. Tu je po celu noć ležala savijenih nogu, jer je korpa bila mala i nije mogla da se opruži tamo. Bila je prljava i zapuštena, nosila obuću dva broja manju pa su noktići bili urasli, ne mogu da pričam dalje jer mi dođe da ridam naglas kad se toga setim. Meni je bilo žao hraniteljke koja je bila mlada žena i to joj je bilo prvo dete koje je čuvala, čak i krstila, mada to nije dozvoljeno. Kako i ne bi, kad su je za dve godine ljudi iz Centra obišli samo JEDNOM. Takođe ju je dete zvalo „mama“, što nije po pravilima, ali tada to nije bilo toliko važno, mada sam kasnije shvatila da mi je učinila magareću uslugu time. Ja sam hraniteljima saopštila da mi možemo Anu da vodimo, ali ćemo je ostaviti eto još jedan dan, da se pozdrave, da spakuje ako treba nešto i da javi biološkoj majci da može da dođe da je vidi poslednji put. To je protiv pravila, ali ja sam ih prekršila jer sam želela da učinim bar nešto toj ženi, jer sam htela da je razumem kao žena ženu i mislila sam da pati. Ona je odbila i rekla da je Ana ne zanima. Ja sam jedna emotivna budala koja ne shvata kakvi ljudi mogu da budu…Takvi se ljudi razmnožavaju a ja ne mogu. Vrišti mi se!

Sutradan uveče su hranitelji doveli Anu kod nas. Dogovor je bio da sačekaju da zaspi, pa da odu. Oni su otišli posle pola sata, ridajući svi uglas i toliko uznemirili dete da je plakalo cele noći i ponavljalo „Hoću moju mamu!“. Kada tada nisam poludela, neću nikada. Na smenu smo je ljuljali, pokušavali da joj se dodvorimo, da joj skrenemo pažnju. Ona bi zaspala na pola sata, a onda sve ispočetka. Kad god bi se probudila i počela da vrišti u agoniji ja bih takođe počinjala da plačem toliko da sam jastukom zapušavala sebi usta da ne bih naglas počela da vrištim. Zaboravih da napomenem da moj suprug nije dobio NIJEDAN slobodan dan tim povodom. Kada ste trudni, onda devet meseci unapred znate da će beba doći, pripremate se, nabavite sve stvari za bebu. Kad vam se dete rodi, dobijate slobodne dane. Mi smo imali JEDNO PRE PODNE da kupimo šta treba, trebali smo da se raspitamo šta sve treba i da imamo para da kupimo odjednom sve: krevetić, garderobu za dete, obuću, pelene,cucle, sve ostalo. Moj suprug je ujutru već morao na posao, a ja sam ostala sama s dvogodišnjim detetom koje me ne poznaje dovoljno, niti ja njega, koje plače za majkom i traži da ide „kući.“ I onda me neki pljuju kad kažem „Prokleta Srbija!“ Prokleta je ona zemlja koja dozvoljava da se ovako postupa s decom i roditeljima, prokleta je što ima onakvu administraciju, ovakve zakone, prokleta je na mnogo načina i svakom roditelju ovde samo treba čestitati na hrabrosti da odgaja dete u njoj. Prokleta je što je moje dete kao i mnoga druga deca toliko propatilo čim je prvi put udahnulo, jer je dato na čuvanje ljudima koji nisu vodili računa o njoj . Teško mi je da dalje pričam o tome.

Posle nekoliko dana Ana je prestala da pominje mamu. Ja sam s njom šetala po ceo dan, pokušavala da je zabavim na sve načine, ali nisam mnogo dopirala do nje. Ponekada je imala noćne more. Onda se razbolela i morali smo u bolnicu, gde nisu hteli da nas prime jer knjizica (koja je još uvek glasila na biološku majku) nije bila overena.

Scena: hranitelji koje smo pozvali da dođu i mi šetamo od vrata do vrata i molimo lekare da pomognu Ani koja se drži za stomak i vrišti u velikim bolovima i plače. Svima objašnjavamo ko smo,niko od nas nije osoba na koju glasi osiguranje knjižice, svi nas gledaju kao krave na licitaciji. Šalju nas kući bez lekova, na sreću, nije bilo ništa opasno jer je sutra bila dobro. Pa vi onda volite svoju zemlju, zemlju koja dozvoljava ovakav javašluk. Ja ne mogu!

Mog supruga je počela da oslovljava sa „tajo“, a mene je i dalje zvala po imenu, odbijala je da me prihvati jer se sećala da negde ima drugu mamu, posebno zbog toga što su hranitelji zvali bukvalno svakog dana telefonom i par puta pokušali da dođu, mada se to sme tek posle izvesnog broja meseci što je preporuka Centra za socijalni rad. Sve do jednom, kad je neko dete na igralištu stalo ispred mene i greškom me oslovilo sa „mama“. Ana je skočila, odgurnula tu malu, zagrlila me i viknula: “TO MOJA MAMA!“ Koliko sam samo čekala da me neko tako nazove, koliko puta sam zamišljala to. Kad je jednom počela više nikad nije prestala, mada mi sad daje nadimke i trenutno je aktuelan „Meo“. Mi nju u šali ponekad zovemo Anakonda 🙂

Posle pola godine dobismo Anu i zvanično, uz ponovno vađenje papira, zastoj u administraciji i naravno velike troškove, jer nijedan papir nije smeo da bude stariji od šest meseci, čak ni potvrda o krvnoj grupim i RH faktoru. Jer, RH faktor može da se promeni za pola godine i to samo u Srbiji .Onda su nam hranitelji najavili prvu posetu.

Mislila sam da će Ana da ih zagrli i da kuka da je odvedu kući jer je bilo očigledno da ih je poznala. Desilo se upravo suprotno, držala se sve vreme za moju nogavicu toliko jako da mi je napravila hematom, jer se poplašila da će da je odvedu. Nije htela da se obrati njima niti da se slika, samo je mene pratila u stopu i sedela mi u krilu. Kada su otišli, počela je da juri po sobi i da nas ljubi i vikala je SREĆNA SAM, SREĆNA SAM! Strašna jedna trauma za dete, ponovo.

Prošlo je skoro pet godina kako je Ana s nama, a kao da smo zajedno oduvek. Nisam imala pojma da neko živo biće može toliko da se voli, nisam imala pojma. Niti sam ikada, od bilo koga, dobila toliko ljubavi kao od nje.

I kad god pogledam u te plave okice, ja sam zahvalna. Ne državi, ne bogu, Ani. Jer konačno i mene neko zove MAMA.

Posvećeno Ani, najboljoj devojčici na svetu.

Autorka: Trla Baba Lan

Upadachurech. Pišem jer ne umem da napravim atomsku.

BLOG AUTORKE

FB PROFIL