Naša priča je trajala tačno deset godina. Nikada ne pamtim godišnjice, čak ni rođendane (ni tvoj, priznajem, ali sam ga ubeležila u telefon), ali ovo mi je tako iznenada palo na pamet, dok sam pakovala kofer.
Otvorila sam orman, tražila sam odeću koju ću poneti sa sobom: znaš kako to ide, pakovanje uvek u poslednjem minutu, lista na kojoj samo precrtavam stvari jednu za drugom. Ovaj put je bilo teže jer se ne radi samo o još jednom putovanju, već o preseljenju. Zaboravila sam na nju, kad ono evo je, na dnu ormara, crvena haljina koju sam kupila za prvo veče kada smo izašli zajedno. Bila je to impulsivna kupovina jer nikada nisam imala crvenu haljinu, jer me je radovala, jer mi se činilo da je ta šuškava svila obećanje milovanja, tvog milovanja. Izvadila sam je: na etiketi je još uvek zakačen račun sa hemijskog čišćenja. Eto toliko malo puta sam je nosila posle… Posle te naše prve zajedničke večeri, naše prve zajedničke noći. Kao da nisam želela da uništim sećanje. Na tu crvenu vatru i sve one poljupce, na tu divotu.
Bilo je to pre deset godina. Ti si bio u braku, znala sam to. I te kako sam znala. Stalno si pričao o svojoj ženi, čak i svojoj deci, o poslednjoj bebi rođenoj nedavno, o neprospavanim noćima. Barem je to ono o čemu si pričao sa kolegama, pored kafe aparata, onog prvog meseca kad si došao među nas, na obuku, na duge sate koje smo provodili blizu jedno drugog.
Odmah si mi se dopao. Osećala sam tvoj pogled na sebi kada sam se oblačila da bih stigla u kancelariju, gledala sam se u ogledalo i mislila na tebe, možda je bolji drugi karmin, da li sam stavila previše parfema? Žudela sam da budem pored tebe dok pričaš. Da te gledam a ne primećujem. Poziv na večeru je došao sasvim slučajno: trebalo je da se vratiš kući sutradan, u svoj lepi dosadni grad, tvojoj lepoj i dosadnoj ženi. Pitao si me da li imam nešto u planu i da li bih volela da ti pravim društvo, dosadio ti je restoran u hotelu. Naravno, rekla sam. Naravno, rekla sam sebi pred ogledalom u prodavnici, dok sam kupovala haljinu koja me je čekala: prolazila sam tuda svaki dan, znala sam da je ona bila idealna za izlazak sa tobom, idealna da je ti svučeš sa mene.
Tako je počelo i nikada nisam ni pretpostavila da će trajati toliko dugo, deset godina. Ja sam tada imala 25, prave godine za haljinu vatrene crvene boje. Tako je počelo, jednom noći, jednom avanturom. A zatim iznenađenja i laži, scene, obećanja i neverovatni vikendi i Božićne večeri provedene u iščekivanju tvoje poruke, kao u lošem holivudskom filmu.
Govorio si mi: volim samo tebe. Govorio si mi: sada je prerano, deca su suviše mala, potreban sam im. Govorio si mi: moraš da imaš strpljenja. Ne sada: prve godine su se sastojale od neredovnih sastanka, kajanja, dugih meseci ničega ili od želje. A drugi muškarci, ma to znaš. Zatim, pre četiri godine, prva zajednička nedelja, nas četvoro: doveo si mi svoju decu, koja su do tada bila samo glasovi i slike na telefonu. A tvoja žena? Tada je znala. Živeli ste odvojeno u istoj kući. Ali bila je to jedna tako čudna nedelja. Bio si tu ali kao da nisi bio tu, nisi znao kako da me predstaviš, kako da me gledaš ili dodiruješ. Pogledi sa lica tvoje dece: sada su tu bili i oni, trebalo ih je osvojiti, ako sam te želela, ako sam volela tebe.
Deo po deo smo pokušali da zamišljamo našu zajedničku budućnost. Trebalo je da ja ostavim svoj posao, naravno. Da potražim novi u tvom gradu, blizu nje, skoro bivše žene, žene koja je znala i opraštala i pretila a zatim, na kraju, rekla važi, razvodimo se. Ipak, koja muka, ljubavi moja. Koliko puta sam te ostavljala, ti mene ostavljao, koliko puta sam rekla: dosta, ne želim više da čekam. Koliko puta sam obrisala sve tvoje poruke sa mobilnog telefona da bih posle plakala jer sam htela da imam barem jednu, da je čitam i čitam, ali nije bilo važno jer sam one najlepše osećala urezane u srcu. Koliko puta sam ti poslala mejlove očaja u dva sata noću, one koje sam posle htela da obrišem, ali sam već kliknula „pošalji“. Koliko puta sam mislila: sada je stvarno gotovo.
Ali naprotiv, ti si bio u pravu. Trebalo je samo da imam strpljenja. Trebalo je samo da čekam. A onda kada je sve leglo, prava kuća, dogovor o razvodu, sastanak sa advokatom, mogući posao za mene, tvoja hrabrost, kada se sve sklopilo, ja sam rekla ne. Jer sam dobila ponudu za posao u Londonu. To se nije moglo propustiti, rekla sam ti. Ne može se propustiti, rekla sam i mojim drugaricama. Toliko se nije moglo propustiti da mi je bilo draže da izgubim tebe. Istina je da sam sela na avion, otišla sam na razgovor i potpisala ugovor, bez ikakvog razmišljanja, kao kada si na najvišoj steni i misliš: skačem u vodu ili sada ili nikada.
Potpisala sam ugovor i nisam znala kako to da ti kažem. Možda nisam znala ni kako sama sebi da kažem. Potpisala sam ugovor isto onako kako sam kupila i crvenu haljinu: impulsivno. Tamo u Londonu, nepoznate ulice, kiša, jedan kafić odmah na izlazu iz metroa, kafić sa velikim prozorima u kom sam se zaustavila da malo posmatram ljude koji prolaze… Shvatila sam da je to ono što želim. Da te ostavim. Da odem. Da počnem ispočetka.
Ne, neću ljubav na daljinu. Toliko jako sam te želela, mislila sam da bih prihvatila odbijanja i kompromise, da te delim sa decom, da te nikada nemam samo za sebe. Ali, želja se izgubila, pocepala. I ne, ne volim te više. Ali volela sam te puno, zaista. Znaš to. Kao što sam puno volela i onu crvenu haljinu koju, sigurna sam, nikada više neću obući.
Autor: Lisa Korva, italijanska novinarka i autor nekoliko romana
Slika: Nelson Lourenço/flickr.com