Planirali smo bebu, a beba nije dolazila

Isplanirano i organizovano kao što volimo da nam je sve u životu, odlučili smo da ćemo od te Nove godine krenuti sa radom na proširenju naše porodice.

U početku je bilo uzbudljivo, neizvesno, slatko, rasterećeno, razdragano i još gomila veselih prideva uz to.

I tako, prođe pola godine. Shvatili smo da nešto mora da se menja. „Sigurno je od stresa.“ Uz veliku podršku porodice, puno razgovora, dajem otkaz na dugogodišnjem poslu, moj cilj je primaran, sve ostalo će da trpi. Osećam polako blagodeti opuštene svakodnevice i čekam…

Prođe cela godina. Zabrinuta ja, ništa ne govorim njemu, zabrinut on, ništa ne govori meni, da me još više ne zabrine.

Uplovljavamo u drugu godinu, napetost raste, pojavljuju se tuga, patnja i depresija.

Odlazimo na testove, razne i neme. Jedni rezultati dobri, drugi loši. Tada saznajemo da ipak postoji mali problem koji može lako da se koriguje vitaminima i ishranom. Posle prvog šoka psujemo loše navike, a pogotovo taj crni sok. Kreće izbacivanje slatkog, normalna ishrana, preparati sa vitaminima, tako neka tri meseca. Zatim obavljam još testova koji odmah pokazuju poboljšanje.

Taj grozni kamen udvostručen saznanjem da nešto nije u redu skoro da je spao, rezultati testova nikad bolji, nada nam se vratila, samopouzdanje isto.
Samo, sa svih strana opterećuju nas saveti da se ne opterećujemo.
„Vi to previše želite.“ – kažu – „Opustite se.“
„Ali mi smo stvarno opušteni“, pravdamo se i razmišljamo kako to previše želiš dete i kako se, izvinite, ta želja smanji, na neki točkić možda kao na uređajima, pa onda kreneš u nove pobede tako sa rasterećenom smanjenom željom, valjda?

Svi vi koji savetujete i tešite parove u ovoj situaciji sigurno želite samo najbolje, to je jasno, ali ne znate koliko samo pokretanje te teme boli. Koliku gnev izaziva nečiji dobronamerni savet da treba da prestanete o tome da mislite pa će se desiti. Evo ja ni sada ne znam šta treba da kažete, kako da posavetujete, možda samo da saslušate, da ne kažete ništa, da oraspoložite te ljude na neki deseti način, da im priredite nešto lepo, nešto OPUŠTENO koje toliko spominjete.

Da, sad kad se setim, mislim da mi je glagol OPUSTITI SE priređivao najviše stresa.

Planovi, planovi i frustracije zbog neispunjenja istih. Kome teže padaju? Muškarcu ili ženi? Nekako mislim da su ljudi skloni da odmah osude ženu i da u njoj vide neki problem kako realni tako i fiktivni.
Počela sam da se osećam strašno siromašno. Promašeno. Prazno. Tužno. Počela sam da primećujem isključivo trudnice i njihove stomake. Postala sam paranoična.

„Vidi evo, vidi i ona je trudna.“ Pa da li je moguće? Gde god krenem naletim na trudnicu. Besnela sam. Kapa dole mom mužu koji je i sam prolazio kroz težak period ali ne samo što nije dozvoljavao da se to vidi nego je mene hrabrio, tešio i bio tu kao oslonac u svakom trenutku. Ja sam se polako urušavala u samu sebe, plakala svaki mesec kada postane evidentno da nismo zatrudneli i postala previše saosećajna sa ljudima koji su bili u sličnoj situaciji. Nisam mogla da govorim o toj temi a da ne zaplačem. Postala sam i ljubomorna. Gledala bih decu i bila ljubomorna na njihove roditelje. Bila sam ljubomorna ako neko dobije treće dete, ej treće, a ja ni prvo. Postala sam besna. Pa sam onda postala ravnodušna. Počela sam, kobajagi, da se mirim da ću biti ona žena sa karijerom bez dece. Pa sam počela jako da želim da usvojim dete. Pa je to preraslo u maniju, pa bi se stišavalo i tako u krug.

Opet smo otišli kod pouzdanog doktora za mišljenje. Ulaziti u ordinaciju kao par koji ne može da začne je već dovoljno odvratno i stresno i teško, a onda pitanja i tako dalje. Nerazumevanje zašto bi doktor bio veseo kad smo mi tako utučeni je jedan od primera. Negodovanje. „Pustićemo“, kaže doktor, „sledeći mesec da sve ide svojim tokom pa da premerimo folikule“. Da onda pokušavamo tri meseca prirodno pa ako neće, onda dalje da vidimo šta je sledeći korak. U redu, evo nekog konstruktivnog plana.

Početak je februara, tek što spadaju oni ogromni smetovi snega pored autoputa. Muž kaže:

„Sedaj u kola, palimo za Sent Andreju.“

„Molim? Pa gde ćemo sad pa, vidi vreme, pa gde su nam pare, pa čekaj…“, kažem ja, večiti preispitivač. Ali, on je čovek preduzimač. Ipak smo otišli u mesto naše ljubavi, mesto gde me je zaprosio i proveli se divno. Nije me bilo briga ni za hladnoću ni za van-turističku sezonu ni za manjak budžeta. Izmestili smo se na dan i napunili baterije pozitivom.

Posle dva meseca trebalo je da opet posetimo doktora. Primetila sam da mi je nekako loše u kolima, svaki pređeni ležeći policajac me je izluđivao i činio da se osećam loše. Sem te mučnine u vožnji ništa drugo. Mislila sam da je verovatno PMS ali sam se potajno nadala da je nešto drugo. Izostanak ciklusa, treći, peti sedmi dan.
„OK, ja kupujem test a ti kako hoćeš.“, kažem mužu.

Kupujem test uveče, čekamo jutro kao ludaci, vreme je, čekamo onako pospani i zarozani, pojavljuju se dve crte, oduševljeni smo, iznenađeni, srećni, fotkamo se za uspomenu za svaki slučaj. Odlazim u laboratoriju da mi izvade krv za beta hCG test koji će biti definitivni pokazatelj. Opet čekanje rezultata. Devojka za pultom mi samo daje onaj papir bez ikakvih emocija, ja sleđena progovaram:

„Pa, je l’ uvećan, jesam li trudna?“
„Da, da, jeste, trudni ste.“

 
Otvorenih usta gledam u onaj papir i brojke, tresem se i u totalnom bunilu stižem kod naših, jedva izgovaram „Trudna sam“ i lomim se u poslednji plač i drhtavicu sa kojom izlazi sav onaj stres, strah, tuga, panika i sivilo, sve nestaje sa tim suzama i priprema lepo, čisto, belo, svetlo mesto moje duše i života, spremno da donese novi život na svet – naše malo čudo.

Pogađate, na onaj zakazani pregled nismo otišli, više nije bilo potrebe…

Kada je trebalo, ono je došlo, naše malo čudo, samo od sebe, van svakog plana.

Autor: Mirjana Manojlović, blog miamanolo.wordpress.com