|
Iz dana u dan, ponavljala se ista scena – ja pred ogledalom, zadignute majice, stojim kao omađijana. I naravno, smaram dragog.
„Vidi li se? Vidi li se? A koliko se vidi?“ Naravno da je i on bio uzbuđen, ali, znate i sami, posle deset dana istog pitanja na svakih pola sata, i najbolji posustaju.
„Nije se ništa izmenilo u odnosu na prethodnih pola sata“, mrmljao je dragi. „Aha, znači nije, pa kako nije? A jesam li se ugojila? Jesam li ti sada debela?“
„Nisi, ne opterećuj se. Samo se hrani zdravo“, govorio bi. Lako je njemu to da priča. Ne zna on da bih mogla celu čokoladu pojesti. I mnogo toga još.
I tako sam ja jela zdravo. I brljala malo. I gledala svoj stomak svaki, svaki dan. Mazila ga. Pazila. I jedina nisam primetila koliko moj stomak raste, da sam se sva zaokruglila, da mi se nožni prsti više i ne vide.
Kao da smo, iznenada, nas dvoje, stomak i ja, sa TI prešli na VI. Kao da se ne prepoznajemo više, a mislila sam da se znamo. Stomak se proširio, ja sam se proširila, pod prstima sam, dok sam mazila stomak, jasno mogla da osetim nabore kože. Strije, znala sam. Nisam ni morala da gledam. Nisam više ni želela da gledam. A imam još tri meseca do porođaja…
„Hej, ali sve će biti u redu“, tešio me je moj dragi. „Neće, neće, odvratna sam i debela i imaću sto kila, i biću zauvek debela, i nikada više neću imati lep stomak, nego glupe strije i ko zna šta još“, govorila sam.
„Grudi mi se menjaju, telo se menja, glava mi se menja, ko zna šta će se još promeniti. I šta ću još dobiti?“, kukala sam svima.
„Dobićeš malog anđela“, rekla mi je prijateljica. „Nekoga koga ćeš bezrezervno voleti. Nekoga ko će te bezrezervno voleti. Nekoga koga ćeš čuvati u srcu, oko srca, ispod kože, u mislima, u glavi. Ugojila si se, smršaćeš, dobila si strije, uzmi kremu, misli ti se menjaju, sve je to normalno i ispravno. Odrastaš, učiš, postaješ bolji čovek. A još boljeg čoveka ćeš doneti na svet. I to imaj stalno na umu.“
Odlazim kući sa hiljadu misli u glavi. Stajem ispred ogledala, posle duže vremena. Dižem majicu. Gledam svoj stomak, koji zuri u mene. Gledam, i prihvatam. To sam ja. To je moje telo. I moje zlato unutra.
I to je nešto najvrednije. I to je nešto za šta se živi. A sve ostalo prolazno je. I rešivo.
Autor: Jelena Vučetić, blog being-m.blogspot.rs Foto: Duskin Askins/flickr.com |
Ovaj tekst je deo serijala “Istinite priče mama” koji je nastao kao rezultat saradnje sa nekim od najpopularnijih mama blogerki čije tekstove čitate u delu Mame Pišu. U tekstovima one iskreno i otvoreno opisuju svoja iskustva, borbe, doživljaje i osećanja tokom i u vezi sa trudnoćom.
Serijal sadrži osam tekstova koji su napisani uz podršku brenda Kelo-Stretch. Više o proizvodu saznajte OVDE.