Višnje, čokolada i hemija

Nije me bilo teško gledati bez šminke tih trudnih meseci. Koža mi je bila divna, aristokratski bela, nežna na dodir, sjaja i odsjaja taman koliko treba. Hormoni su mojim telom plesali u divnom balansu. Trudnoća mi je prijala. Promene koje su se dešavale, dešavale su se baš kako treba, prirodno, bez saplitanja. Za mene večito trapavu, nespretnu, učestalo reljefastog lica sa crvenkastim brdašcima, miteserima i ostalim kožnim zlicama, trudnoća je bila pravo blaženo stanje. Zdrava kao dren, pucala sam po šavovima kako odeće, tako i osećaja da mogu sve, da sam nepobediva i čudesna, jer u meni raste biće. U meni kuca još jedno srca, tika-tak. 

Bila sam glavna junakinja, pažljivo izmišljena, zaobljenog, ispupčenog stomačića u svom romantičnom filmu. Povazdan sam se osećala zaljubljeno i voljeno. Trudna taman toliko da zaljubljenost bude simpatična, i fascinirana svojim telo, taman toliko da mogu da zagrlim magiju novog života. Opet, za mene, koja sam se večito borila i takmičila sa sopstvenom prirodom, konačno samoprihvatanje je u svakom smislu bilo drugo stanje. Priroda je klizila mojim telom, i kako je trudnoća grabila dane, kao vajar je oblikovala moj um i telo. Grudi su dostigle svoju sudbinski predodređenu veličinu, koja je oduvek bila namenjena telu koje ih nosi. Guza se popunila, po standardu “punačke zaobljenosti”. Apetit se lepezasto otvorio u raskošnu paletu ukusa, čiji je vrhunac bivao kad Pepeljuga izgubi cipelicu, u ponoćni cik, a čulo mirisa se, iako davno penzionisano usled mračnih rabota polipa i sinuzita, ponovo rodilo i razvilo novu dimenziju osetljivosti. Na čisto, sredstva za čišćenje i hemiju. Drugo stanje, po svemu sudeći vanredno stanje tela, svesti, čula mirisa i želuca, anatomsko-geografski izmeštenog iz standardnog položaja. Nekako šizofreno se moj želudac ponašao u trudnoći. Redukovao se na potražnju dve namirnice, u obliku kiselih višanja i čokolade. Pa zajedno uvijene u palačinku. Kao da mi život od njih zavisi.

Kako me nije bilo teško gledati bez šminke, svašta mi je polazilo i prolazilo za rukom. Elegantno bih zanjihala trepavicama i svi moji prohtevi, promene raspoloženja i gunđanja, bili bi rasterani u roku od trep-trep. Sve palačinke sveta, punjene višnjama i čokoladom, bile su moje. O sebičluku, koji je režao iz mene, i kerberski čuvao sredinu palačinke, ne smem ni da opletem. Svaki zalogaj mog slatkog greha punjenog višnjama i čokoladom je bio isključivo moj. Moja večera za doručak, dezert posle ručka, užina. Taj odmereni, kiselkasto-slatkasti ukus topljene čokolade sa višnjama koje bi pustile crveni sos, moje nepce je dočekivalo sa uzbuđenjem. Višnje, čokolada i slatko testo palačinke, suptilno su me pratili kroz trudnoću. Bez svega sam mogla, samo bez njih nisam. Čak i kad bih se preko dana uzdržavala, i bežala od tog nagona da se odpingivnim do palačinkarnice i tamo budem dočekana kao premijer uz glasni uzvik simpatične Bosanke, ženice-umetnice za palačinke “Opet ti! Hoćemo l’ standardno višanja i čok’lade?”, kad mrak pojede dan, prišunjao bi mi se miris čokolade i višanja. Bez paljenja svetla, iskrala bih se iz kreveta, tiho tapkajući do kuhinje. Napamet bih napipala crvenu vanglu, mutilicu, brašno, jaja i mleko. Kud ću trudna napolje, po mrklom mraku, po palačinku? Pa još i kad znaju po šta dolazim, sve me više blam i sve sam više uverena da vode statistiku, jer samouvereno pobeđujem u broju pojedenih palačinaka po osobi. I to još sa opasnim punjenjem. Moram da očuvam i to malo dostojanstva, koje sam prešišala kada sam kupila stotu palačinku. Mogu ja to i sama, bez statistike. Uzbuđenje bi me napuhalo kao balon, pa sam lebdela nad ringlom i sunca boje palačinkama. Verovala sam da niko ne zna za moje kulinarske, ponoćne izlete. U njihovu opravdanost nisam ni sumnjala, jer kad si trudan spremiti hranu ne da nije teško, već je orgazmičan užitak. Zarad tog orgazmičnog užitka, taj isti šizofreni želudac bi pokušao da se pobuni gorušicom, ali mu nikad ne bi uspevalo da se otrgne želji za višnjama i čokoladom. Između ta dva sveta gde u jednom živi gorušica, a u drugom slast, uvek bi prevagnuo potonji.

U periodu života, kad trudna nisam bila, čulo mirisa nisam posedovala. Ono se, već rekoh, proglasilo se za nepostojeće. Mogla sam da šmrčem, trudim se, naprežem se, njušim, a ne onjušim ništa. Parfeme, deterdžente i omekšivače birala sam po sećanju. Ali, onomad, kad sam trudna bila, njuh mi se ponovo rodio i poželeo je da bude večno okupan mirisom hemijskih sredstava za čišćenje i pranje. Posedovala sam kolekciju svih neophodnih sredstava za mirisanje. Puni rafovi boca, flaša i pakovanja za čišćenje i pranje u marketima, bili su prizor vredan divljenja u mom trudnom univerzumu. Ni pristojnost me nije sputavala da u marketu sa rafa uzmem, otvorim omekšivač i udahnem tako kao da bih usisala sadržaj u sebe. Jer kad si trudan, nisi sav svoj.

Sve pod izgovorom da se gnezdim, stan bih svako malo brisala i glancala. Kupatilo nije imalo dovoljno pločica za moje gnezdeće ambicije. Idealan izgovor, u trajanju od gotovo šest meseci. Špricala bih i mirisala u nedogled. Za to vreme sam se ugnezdila kao nilska konjica. Istini za volju, često sam u kombinaciji sa gorepomenutim palačinkama i podsećala na jednu, a i čulo mirisa je radilo tako, na nivou nilskog konja. Kad ja udahnem, ravne mi nije bilo! A smejala sam se prijateljici, sa trudničkim stažom odrađenim pre mene, kada je trudničku, šetačku rutu smišljala prema lokaciji benzinskih stanica, kako bi se nadisala mirisa benzina. Šta ćeš, šta trudnoj ženi prija, njoj prija i u to se ne zadire. Radost čine male stvari, a u mom trudničkom životu, mali mirisni, opijajući, na čisto i hirurško odzvanjajući kristali iz raspršivača bili su meditacija u malom. Duboki udah, duboki izdah aaah, i briši-miriši.

Moj romantični, zaobljenog stomačića film se u spakovao u sećanje zavijen u miris višanja, čokolade, toplog testa i sredstava za čišćenje duginih boja. A ja sam svila gnezdo jednoj plavoj klot-frket na kovrdže mustri, koja je nasledila maminu ljubav prema višnjama i čokoladi u toplom testu palačinke. Sredstva za čišćenje su nebu pod plafon, sakrivena, dan ugledaju samo pod moranje, a miris im pamtim.

Autor: Jelena Jovanović, blog tashonlash.com