Gojenje u trudnoći iz razloga o kojem do sad niste razmišljali

Uvek sam bila mršava i visoka, da, ali ne u ovo vreme kada je to popularno, već u vreme kada su se od toga dobijali kompleksi i kada bi te svako ali svako pitao „Jedeš li ti nešto dete?“ i „Jesi li ti to opet smršala?“. Horor pitanja iz prošlosti. Shodno tome, uvek sam maštala da se malo podgojim, da „ličim na narod“, što bi mama rekla.

Od kako sam počela da radim (čitaj sedim) kilogrami su došli i dovela sam svoju kilažu na baš onakvu kakvu sam želela. A onda je, posle raznih peripetija, došlo potpuno novo stanje za mene – drugo stanje. Hvala Bogu, trudnoća je bila za poželeti, pogotovu prvih 6 meseci. Apsolutno nikakve tegobe, normalan ritam života, malo više pospanosti u početku, oduševljenje svojim polako-rastućim stomakom i to je to. Ništa mi se nije tražilo, nisam imala nikakve prohteve, jela sam kao i do tada, jedino što sam primetila da mi se malo češće jede slatko, ali ni u tome nikad nisam preterivala. Sve umereno, što bi se reklo.

Redovan ultrazvučni pregled kod divne doktorke, mislim da je bio 6. mesec. Temeljno, kako i uvek pregleda, meri, malo više ćuti, malo me više brine. Pita me čuveno pitanje:
„Da li ti jedeš nešto, kakva ti je ishrana?“
„Jedem normalno, naravno da jedem.“
„Da li ti se često jede slatko?“
„Pa da, zapravo, jede mi se.“

Dok mi jeza silazi niz leđa, doktorka polako počinje da mi objašnjava kako misli da beba trenutno nema dovoljnu kilažu, kako bi trebalo da ima više plodove vode i da svaki put kad mi se jede slatko znači da sam, u stvari, gladna. Dok šokirano i u užasu zamišljam kako je moja beba gladna, doktorka mi nabraja šta treba više da jedem i da moram da jedem na dva sata, uobičajeni vitamini i dosta vode se podrazumevaju.

Jasno vam je da sam odmah počela da jedem malo veće količine hrane i to na dva sata. Da li mi je bilo bitno da li ću se ugojiti? Nasmejaću se samo. Bilo je bitno zdravlje moje bebe i moje zdravlje. Od 7. do 9. meseca ugojila sam se 20 kilograma. Tokom cele trudnoće, ukupno najlepših 26 kilograma.

Da, višak kilograma definitivno ima prateće efekte, kao i samo drugo stanje. Zadihala bih se u šetnji posle pet minuta i imala osećaj da me stomak vuče i pritiska, nisam mogla da čučnem, kolena su mi bila nekako otečena, stopala malko uvećana. Samo trudnice znaju sve te osećaje, ne vredi opisivati detaljno, prosto potpuno izmenjeno fizičko stanje.

Da li je beba napredovala? Napredovala je sjajno, imala savršenu kilažu i duge nogice koje je istezala po desnoj strani stomaka. Hvala bebo što me nisi udarala u rebra! Tako savršena rodila se sedam dana pre termina potpuno zdrava i prepuna energije.

Sada posle 9 meseci imam tačno tih 26 kilograma manje, tj. vratila sam se na početnu kilažu od pre trudnoće. Da li sam radila trbušnjake, odlazila u teretanu i izgladnjivala se? Ne, nikako, mada sport podržavam u svakom obliku. Trčanje oko moje “vatrice” bilo je sasvim dovoljno kao i genetski brz metabolizam, pretpostavljam.

Iako sam srećna što ne moram da kupujem komplet novu zimsku garderobu, gojenje u trudnoći nikad nije bila bitna tema u mojoj svesti. Znam još puno porodilja koje su se u trudnoći ugojile, na primer, zbog terapije hormonima kako bi uopšte donele svoje čedo na svet.

Zato, pre nego što osudite trudnicu sa puno kilograma, zamišljajući je, možda, kako po ceo dan jede krofne sa čokoladom i leži, zapitajte se da li je razlog gojenja zapravo očuvanje zdravlja njene bebe dok radi najvredniji zadatak prirode – nosi novi život.

Autor: Mirjana Manojlović, blog miamanolo.wordpress.com  

Foto: Mika Razafimbelo/flickr.com