Šta sve može da se nauči dok si u bolnici s detetom

Uvek je tako. Život se promeni u sekundi. U jednom momentu razmišljaš da li palačinke ili mafine za večeru, u sledećem trčiš sa groznim rezultatima laboratorije i CRP-om koji ide u nebo, ka dežurnom doktoru. Tako smo Sara i ja, ničim izazvano završile u Tiršovoj. Ona, nosilac upale pluća, koja nije davala drugih znakova osim temperature, ja majka pratilac i dežurna za brigu i nerviranje.

Prvo sam se nervirala. Što je nisam češće pokrivala noću, kako nisam primetila da kašlje (a nije kašljala, potvrdio i muž doktorki kad nas je poslovično upitala “od kada dete kašlje”), što nisam još pre uradila laboratoriju privatno, što me je doktor pedijatar zeznuo (a nije, kaže pulmolog da ni ona nije čula šum na plućima), što sam, isplanirala 4 praznična dana uživanja sa decom, a sada čamimo ovde, i ko zna šta još prolazi kroz ludu glavu neispavane majke dok bdije noć na stoličici pored dečijeg bolničkog kreveta.

A onda zastanem. Slušam. Moje dete kako teško diše, i budi se uz vrisak zbog svega što je tog dana preživela, bezbroj bockanja, temperature 40.5. Okrenem se oko sebe. Ispijena lica mama, na stolicama, u krevetićima šćućurenih s decom. Kako ništa drugo ne rade osim što dišu i strepe.

Bolnica. Mesto gde dan traje predugo, između terapija, merenja temperature i često militantno nastrojenih sestara koje ne mare za doba noći, već paradiraju, po svetlu. Moram reći, i to mi je jedan od većih utisaka posle boravka ovde, da su sestre u Tiršovoj mi ovog puta razbile sve predrasude – bile su blage, nežne, profesionalne, tepale mom detetu, pokušavale da je zasmeju, trudile se da je ne probude dok joj na svaka četiri sata daju terapiju. Doduše, kada se zatraži posteljina viška pretvarale su se u aždaje, ali tu muku razumem, nisu to njihove posteljine, no bolničke. A njih – nema. Nikad nema dovoljno.

Ali ne razumem ni majke koje se ponašaju kao da su došle na vikend u Hilton, ili makar na odmor u Grčku (sa pet zvedzica). Drame, prave probleme i otežavaju i sebi i detetu kojem je već dovoljno teško. Naše zdravstvo je užasno, to stoji, uslovi u bolnici su katastrofa, ali za to sigurno nisu krive sestre u toj smeni. Kreveta za mame nema dovoljno, jer kad je bolnica građena, roditelji nisu smeli ni da priđu odeljenju a kamoli da zahtevaju da budu s detetom 24 sata. I to je bilo normalno. Na žalost. Ja još vučem traume od jednog takvog “samostalnog” boravka u bolnici, a imala sam 7 godina.

Nismo ni Sara i ja bile loši pacijenti, ruku na srce. Ćutale smo, nismo se bunile ni za jednu viršlu i jedno jaje na nas dve za doručak, ni što sam prvu noć spavala na stolci, i to drvenoj, pa pozadinu nisam osećala naredna dva dana, ni to što su po sobama opušteno šetale bubašvabe (kada nemaš frižidere i uslove za hranu, naravno da će ta neman da pohrli). Bile smo strpljive i imale smo puno vremena. Sara da se igra i gleda crtani, ja da razmišljam. Pa sam smislila svašta:

Kako smo mi ljudi budale

I kako nam baš treba da ponekad zastanemo, dođemo na ovakva strašna mesta, kako bi shvatili da nam je zdravlje najvažnije i da sve to jurcanje- jer-moramo-da stignemo-imamo- posla, ne vredi pišljiva boba. Kada  mora, itekako nađeš vremena da zastaneš i da se uplašiš i da popizdiš zbog svakog onog puta kada si se nervirao oko nečega što je suštinski nevažno.

Kako moramo da prestanemo da se zezamo sa antibioticima

Ova naša upala pluća bila je jako čudna, kao i kod ostale dece u bolnici. Nigde kašlja, ništa se ne čuje, a dete samo vene i rezultati katastrofa. Rekoše nam da je pneumokok, ali da su današnje bakterije “malo lude”, pa mutiraju, postaju rezistentne, zezaju se s nama. U bolnicama za sada imaju na raspolaganju longacef i još nekoliko jakih antibiotika, pa maltene sva deca imaju istu terapiju. Ali, sve je više bakterija koje su otporne na antibiotike. Malo smo se preigrali. Malo smo se zaneli i priroda nas kažnjava. To jest, bakterije nas kažnjavaju. Nemojte ludovati, dajte deci antibiotika samo i i sključivo kada morate. I posle urađenog antibiograma. I kada počnete sa terpaijom nema prestajanja posle tri dana jer ste bolje. Vreme nam je stvarno da se uzmemo u pamet, u ratu sa bakterijama ne bi imali nikakve šanse.Kako su deca mnogo jača od nas

Kako su deca čudo

Sara je imala temperaturu 40.5 a i dalje je uredno pričala, pričala, ponašala se kao da nije ništa. Dok sam se ja još nerviralazbg svega što se dešava, ona je već prihvatila bolnicu kao mesto gde smo sada. Tek mi je peti dan rekla “mama ali ja nemam više temperutu (temperaturu), zašto nas ne puste kući? Kulirala je terapije penicilinom na četiri sata, meni uopšte nije bilo svejedno.

Kako nema veće stvari od majčinske ljubavi i teže od bespomoćnosti

Boks levo od nas, devojčica od desetak godina. Non stop ispušta čudne, strašne krike. Ima cerebralnu paralizu, mentalno je oštećena, ima epilepsiju i povrh svega gušenje zbog jakog sekreta izazvanog antiepilepticima. Jednu čitavu noć je imala epi napade. Majka bdi nad njom, drhti, ne zna za sebe. Svi mi to radimo. Ali, naša deca su bolesna 5, 10 dana, a ona već 10 godina živi tako. Diše za nju. Oseća se bespomoćno i izdano, sve mora sama i opet, koliko god probala, svojoj devojčici ne može da promeni život, ni donese zdravlje. Može samo makar malo da olakša muke.Da te srce zaboli i da ti prepukne. Ništa više. I da po zadnjici nalupaš sve one nezadovoljne, neispunjene, besne, a zdrave. I to više puta.

Kako je život nekad baš  kučka

U boksu do našeg ležale su dve bebe. Prvu, Sofiju “upoznali” smo još prve noći u zajedničkoj sobi. Nije se ni pokretala, a kamoli plakala. Sofija ima 9 meseci, oko 4 kg i Daunov sindrom. Sofija ima najlepše i najduže trepavice na svetu. Sofiju su roditelji odbacili na rođenju, kao krpu, jer nije bila po njihovim merilima.

Društvo joj je pravio Strahinja. Ako ste ikada videli jako lepu bebu, pa još malo lepšu, e to je Strahinja. Predivna bebica od dva meseca, zdrava (ako se izuzme bronhitis), prava. Takođe ostavljena. “Majka” od 16 godina nije htela da se bori s posledicama svog ponašanja. A očito nije imala ni porodicu, niti podršku porodice.

Pet puta dnevno mi je padalo na pamet da ih uzmem i vodim kući. Kako je moguće da ih neko nije hteo? Kako je moguće da tako mali imaju takav životni početak?

Ove dve divne bebe nikome ništa nisu skrivile, a život im je već tako težak. Zvečanci, tako im tepa osoblje bolnice, još nisu ni započeli život kako valja, a već su neke, prve lekcije naučili: te bebe ne plaču. Prođu sati pre nego što se oglase. Za njih nema mame i tate da skoče na svako njihovo “kme”. To su shvatili dok su još na početku pokušavali da plaču. Pokušavali, pa odustali, tako objašnjava jedna od sestara njihovu neprirodnu tišinu. Nije dovoljno što ih one uzmu bar dok ih hrane, što im tepaju i maze ih.

To je zaglušujuća tišina koja mi je parala uši. Najglasnija tišina koju ste ikada čuli…

Da li sam posle ovoga pametnija? Ne znam. Ali znam da ću biti svesnija potrebe da “zastaneš i mirišeš cveće”. Da merim i premerim šta je zapravo važno i šta je na prvom mestu.

Čuvajte se.