Godinama smo se moja supruga Keri i ja mučili u braku. Kad pogledam unazad, nisam baš siguran šta nas je na početku i povezalo, naše osobine se baš i nisu slagale. Što smo duže bili u braku, to su te razlike postajale evidentnije i veće. Činjenica da smo iskusili “slavu i sreću” nije baš olakšala naš brak. Štaviše, to nam je prouzrokovalo još veće probleme. Napetosti među nama su bile toliko loše da je odlazak na turneju zbog knjige bio olakšanje, iako se činilo da smo tu cenu uvek iznova plaćali. Naše svađe su postale neprestane i bilo je jako teško zamisliti mirnu vezu. Postali smo neprekidno napadački raspoloženi pa smo oko svojih srca gradili emocionalne tvrđave. Bili smo na granici razvoda i o tome smo razgovarali više puta.
Bio sam na jednoj od turneja povodom svoje knjige kad sam postao svestan stvarnosti. Upravo smo se bili gadno posvađali telefonom i Keri mi je spustila slušalicu. Bio sam sam i usamljen, frustriran i ljut. Došao sam do tačke kad nisam mogao više. U tom trenutku sam se okrenuo Bogu ili sam uključio Boga u to. Ne znam kako to da nazovem, da li je to molitva, ili možda vikanje na Boga ipak nije molitva, ili možda jeste, ali bilo šta bilo – to što sam tada započeo, nikada neću zaboraviti. Stajao sam pod tušem u hotelu i vikao na Boga kako je naš brak loš i da ja tako više ne mogu. Koliko god sam mrzeo pomisao na razvod, bol koju sam trpeo u takvoj vezi je bila prevelika i nisam mogao više tako. Bio sam zbunjen. Nisam mogao da shvatim zašto je brak sa Keri bio tako težak. Duboko u sebi sam znao kako je Keri dobra osoba. I ja sam bio dobra osoba. Zašto onda nismo mogli da se složimo? Zašto sam oženio osobu koja je toliko drugačija od mene? Zašto se ona ne promeni?
Na kraju, sav slomljen i promuklog glasa, seo sam pod tuš i počeo da plačem. U dubini mog očaja, dobio sam snažnu inspiraciju. Rik, ti nju ne možeš da promeniš, ali možeš da promeniš sebe. Tada sam počeo moliti. Bože, ako ja nju ne mogu da promenim, onda Ti, Bože, promeni mene. Tu noć sam proveo u molitvi. Sutradan sam se molio na putu kući. Molio sam dok sam ulazio u kuću gde me je dočekala hladna supruga koja me jedva primetila. Te noći, dok smo legli u bračnu postelju, ležali udaljeni centimetrima, a opet se činilo da smo kilometrima jedno od drugog, dobio sam podsticaj i znao sam šta treba da uradim.
Sledećeg jutra sam se u krevetu približio Keri i pitao sam je: “Šta danas mogu da učinim za tebe da ti ulepšam dan?”
Keri me ljutito pogledala i rekla: “Šta?”
“Kako mogu da ti ulepšam dan?”
“Ne možeš nikako”, rekla je. “Zašto me to pitaš?”
“Jer to mislim”, rekao sam. “Samo hoću da znam šta mogu da učinim kako bih ti ulepšao dan.”
Cinično me pogledala i rekla: “Hteo bi da uradiš nešto? Siđi i očisti kuhinju.”
Ona je očekivala da se na tu njenu rečenicu razljutim, a ja sam samo klimnuo glavom i rekao: “Dobro.” Ustao sam i očistio kuhinju.
Sledećeg dana sam je opet pitao isto pitanje: “Kako mogu da ti ulepšam dan?”
Pogledala me sa sumnjom i rekla: “Očisti garažu.”
Duboko sam udahnuo. Već sam imao naporan dan i znao sam kako je uprkos tome ona to zatražila. Bio sam u iskušenju da joj sve saspem u lice, ali sam umesto toga rekao: “Može.” Ustao sam i sledeća dva sata sam čistio garažu. Keri nije uopšte znala šta da misli.
Došao je i sledeći dan. “Kako mogu da ti ulepšam dan?”
“Nikako!” rekla je. “Ne možeš ništa da uradiš i prestani to da me pitaš.”
“Žao mi je”, rekao sam. “Ali ne mogu da prestanem to da pitam. Sebi sam nešto obećao. Reci mi, kako mogu da ti ulepšam dan?”
“Zašto to radiš?”
“Jer mi je stalo do tebe”, rekao sam. “Stalo mi je do našeg braka.”
Sledećeg jutra sam je opet pitao isto pitanje, i opet sledeći dan, i sledeći, da bi se tokom druge nedelje i mojih upornih pitanja, dogodilo čudo. Dok sam je pitao kako mogu da joj ulepšam dan, njene oči su se napunile suzama. Počela je da plače i konačno, kad je uspela nešto da izusti, rekla je: “Molim te nemoj to više da me pitaš. Nisi ti problem. Ja sam ta koja je problem. Sa mnom je teško živeti i meni uopšte nije jasno kako si ostao sa mnom.”
Nežno sam joj podigao bradu dok me nije pogledala u oči i rekao sam joj: “Ostao sam sa tobom jer te volim. Kako mogu da ti ulepšam dan?”
“Ja bi to tebe trebalo da pitam.”
“Trebalo bi”, rekao sam. “Ali ne još. Sada ja treba da budem taj koji se menja i ti treba da znaš koliko mi značiš.”
Naslonila je glavu na moja ramena i rekla: “Žao mi je što sam bila tako zla.”
“Volim te”, rekao sam joj.
“I ja tebe volim”, rekla je.
“Kako mogu da ti ulepšam dan?”
Nežno me pogledala i rekla: “Možemo li da provedemo malo vremena zajedno?”
Nasmešio sam se: “Voleo bih to.”
Nastavio sam da joj postavljam ovo pitanje duže od jednog meseca i stvari su se zaista promenile. Svađe su prestale, a onda je Keri počela mene da pita: “Šta ti ja mogu dati? Kako ja mogu da postanem bolja supruga?”
Zidovi koji su bili oko nas su se srušili. Počeli smo smisleno da razgovaramo o stvarima koje smo želeli u životu i o tome kako jedno drugo možemo da usrećimo. Ne, nismo našli rešenje za naše probleme. Ne mogu ni da kažem kako se nikad nakon toga nismo posvađali. Ali, narav naših prepirki se promenila. Ne samo da smo se sve manje svađali nego u našim svađama nije više bilo one snage kao ranije. Iz njih smo isisali sav vazduh. U nama nije bilo više onoga čime smo jedno drugo toliko vređali u prošlosti.
Keri i ja smo sada u braku više od trideset godina. Ne samo da volim svoju ženu nego mi se jako sviđa. Volim da provodim vreme sa njom. Ona mi je potrebna. Mnoge naše razlike su postale naša snaga i ostalo nije ni bitno. Naučili smo kako da se brinemo jedno za drugo, i još važnije, dobili smo želju za tim.
Brak je težak. Ali teško je i biti roditelj i biti u formi i pisati knjige i raditi sve drugo što mi je bitno i vredno u životu. Imati nekoga u životu je neverovatan dar. Takođe sam shvatio da nam brak može pomoći u lečenju naših negativnih osobina i onih delova nas samih koje baš i ne volimo. A svi mi imamo te delove.
Tokom vremena sam shvatio da je naše iskustvo bilo ilustracija mnogo veće lekcije o braku. Pitanje koje svako ko je u predanoj vezi treba da pita onu drugu osobu je: “Kako mogu da ti ulepšam dan?” To je ljubav. Romantični romani (i sam sam napisao nekoliko takvih) govore o požudi i srećnom završetku, ali srećan kraj ne dolazi od požude – barem ne od one koja je opisana u većini tih poznatih ljubavnih romana. Prava ljubav nije žudnja za osobom, nego žudnja za srećom te osobe, neretko i na štetu naše vlastite sreće. Prava ljubav ne znači da od voljene osobe treba da napravimo kopiju nas. Ta ljubav je tu kako bi se proširile naše mogućnosti tolerancije i brige, kako bi se aktivno težilo dobrobiti te druge osobe. Sve drugo osim toga je samo spektar vlastitih interesa.
Ne kažem da je ono što se dogodilo Keri i meni recept koji će pomoći svakome. Ne tvrdim ni da svaki brak treba da bude spašen. Ali, što se mene tiče, ja sam neverovatno zahvalan za podsticaj koji sam dobio davno onog dana. Zahvalan sam jer je moja porodica ostala sačuvana i jer ja još uvek imam svoju suprugu, svog najboljeg prijatelja, svako jutro kad se probudim ona je uz mene. Zahvalan sam jer se jedno od nas često u krevetu približi onom drugom i kaže: “Kako mogu da ti ulepšam dan?” Za to pitanje se zaista isplati probuditi.
Autor: Richard Paul Evans | www.richardpaulevans.com
Izvor: Bitno.net