Ženama koje ne žele da imaju decu često se kaže da su sebične. Sebične su jer ne žele da prihvate odgovornost koju roditeljstvo sa sobom nosi, jer ne žele da ulože vreme i novac u drugi život. Jedna takva “sebična” žena, Holi Brokvel, nedavno je u Gardijanu pisala o svojim neuspelim pokušajima da se steriliše u svojim dvadesetim. Lekar za lekarom odbijao je da joj to uradi jer su bili ubeđeni da će promeniti mišljenje. I oni su joj rekli da je sebična. “Objasnila sam im da sam davalac krvi, organa i koštane srži, a da sam čak pokušala i da dam svoje neželjene jajnike parovima bez dece — samo da bih otkrila da nisu odgovarajući jer sam nosilac cistične fibroze”, napisala je. “Ni to ih nije razuverilo.”
Živimo na umirućoj planeti koja lagano puca pod pukim teretom čovečanstva , ali pritisak da se stalno stvara novi život i dalje nekako postoji. Žene bez dece ne bi trebalo kritikovati — trebalo bi im čestitati. Hvala što na pravite još ljudi! Imamo ih i više nego što nam treba! Zapravo, imamo milione dece koja su napuštena i kojima bi dobro došao dom. Oh, da, ali ona onda ne bi imala vaše oči, ili bradu, ili genetsku predispoziciju vaše porodice za srčane bolesti? Nema veze, zaboravite da sam bilo šta rekla.
Evo šta ne mogu da shvatim: Da li više osećam obavezu da imam decu nego što osećam pravu želju da ih imam? Taj osećaj obaveze zasipa me bukvalno odasvud. Kad nije u pitanju moja porodica, onda je tu neka TV serija ili film. Imate taj neiscrpni zaplet kad nekoga nekako nateraju da postane roditelj i taj zbog toga onda navodno postane bolja osoba. Set Rogen više nije lenji duvadžija! Kejt Hadson više nije opsednuta unapređenjem svoje uspešne karijere! Svi naizgled žele da shvatim da će kad budem roditelj moj život postati bolji, bez obzira na to koliko ću svog života morati da se odreknem. Zato me, kad priznam da oklevam, teraju da se osećam kao da je to izjava zbog koje ću zažaliti. Ljudi poput moje majke tvrde da je to zbog mojih godina ili da još nisam dostigla pravi nivo svesti. Onda me podsete na famozni biološki sat. Počeće da otkucava pre nego što mislim, a kad počne, pretvoriću se u mašinu za pravljenje beba. Ne shvatam zašto mi to govore tako često. Ne shvatam zašto se biti majka i dalje doživljava kao glavni prioritet žene u životu.
Tokom ovogodišnje večere za Pashu, najbolja prijateljica moje majke obavila je prljavi posao za nju i pričala mi o njihovoj zajedničkog prijateljici koja je u svom četrdesetim, ali i dalje nema decu. Pričala je o toj ženi sažaljivo, dovoljno me razljutivši da pomenem kako je ta žena možda srećna što nema decu. Njena glava nije umela da obradi te reči. Njen odgovor je bio: “Samo je predugo čekala, a sad ne može da ih ima. Ako čekaš predugo, zažalićeš što ih nisi imala.”
Kad vidim štence, znam da ih želim. Kad vidim bebe, moja reakcija je drugačija. Neke bebe tu i tamo mogu da izmuzu “kako je slatka” iz mene ako nose sunčane naočare ili imaju malu čirokanu, ali nikad ne pomislim da i sama želim da ih imam. Videla sam iz prve ruke šta podrazumeva biti roditelj. Kad sam imala 16 godina, moja majka se preudala i rodila moju sestru, moj prvi najbliži rod. Kad sam imala 22 godine, moj otac je dobio ćerku sa ženom sa kojom se ponovo oženio, moj drugi najbliži rod. Ma koliko ih oboje volela, zbog njihovog prisustva u mom životu u tako pozno doba samo sam postala svesnija koliko majčinstvo doživljavam kao nešto što iscrpljuje i ne ispunjava.
Ne uživam posebno u vremenu koje provodim s decom. Prosto ne uspevam da nađem strpljenje da iznova gledam epizode Dore istraživača. Ne mogu čak ni da odglumim oduševljenje igranjem glupih igara kao što su žmurke. Strašno mi ide na živce što cmizdre svaki put kad čuju reč “ne” (zapravo, možda sam samo ljubomorna što im to prolazi). Osećanja koja imam prema deci trebalo bi da ukažu na to da majčinstvo nije za mene. Ali reakcije koje dobijem kad god ovo pomenem ljudima nikad nisu: “U redu, onda nemoj biti majka.” Umesto toga, to je uvek jezivi sentiment u fazonu: Nikad nećeš znati koliko ćeš voleti što imaš dete dok ga ne budeš imala.
Čekaj malo, molim? Da je ovo tema na nekoj vrsti internet foruma, postavila bih onaj mem ribolikog tuđinca iz Zvezdanih ratova koji kaže: “To je zamka!”
Zašto ljudi to govore? Je li to istina ili je to samo još udovoljavanja kulturi žena koje se smatraju bezvrednim ako nikad nisu rodile? Kakav je to, do đavola, savet uopšte? Nikad ne biste rekli sociopati da samo ubije nekog ako nije siguran da li može da postane serijski ubica. Meni to na to liči. Šta ako pregrmim rađanje, računajući na to da će se sva moja osećanja odjednom promeniti čim budem imala dete u rukama, ali se moja osećanja ne promene? I sad moram da budem majka do kraja života a ne želim to. Radije ne bih bila majka uopšte, nego da budem majka koja je to duboko zažalila. Ne samo da bih ja bila nesrećna, nego bi to bilo i moje dete.
To je još jedna stvar o kojoj se nikad ne govori: Koliko nas je zapravo sposobno da bude roditelj? Moja generacija deluje finansijski nespremna više nego one koje su joj neposredno prethodile. Mi smo obeleženi kao generacija koja nikad neće odrasti zato što se oslanjamo na naše roditelje da nas finansijski izdržavaju dok ne zađemo dobrano u tridesete. Prema kanadskom istraživanju javnog mnjenja iz 2014. godine, 43 ispitanika između 30 i 33 godina priznali su da još nisu finansijski samostalni. Kako neko ko ne može ni sebe da izdržava može da izdržava dete?
Kada sanjarim o svojoj idealnoj budućnosti, nikad mi deca ne padnu prva na pamet. Vidim uspešnu karijeru, muža, gomilu pasa u zadnjem dvorištu, a onda pomislim: “Oh, pa valjda ću imati i dete il’ dva.” U ovom trenutku ne znam šta to tačno znači. Možda ono što svi govore. Još sam mlada. Još nisam dosegla pravi nivo svesti. Moj biološki sat se još navija. Međutim, da li je moguće da mi moja fantazija sada poručuje da roditeljstvo nije ono što želim, već ga samo osećam kao obavezu u kojoj moram da učestvujem? Znate, kao odlazak na festival Koačelu, samo još skuplje. Pretpostavljam da je u ovom trenutku jedini odgovor da ću morati da sačekam i sama vidim.
Izvor: vice.com