Slika: Eric Lanning/flickr.com
Čim je saznala da je trudna, Megan Keli je poželela da svoja znanja iz neurologije primeni na sebe. Poznavajući moć uma nad telom zapitala se da li porođaj može biti udobno i čak bezbolno iskustvo? Znajući da naše misli i opažanja uslovljavaju naš doživljaj stvarnosti znala je i da je bilo šta što stvarno želi moguće. Ovo je njeno iskustvo.
Kako da promenite vaša uverenja
Programirani smo da od početka verujemo da porođaj mora da bude mučno iskustvo. Ta poruka stiže do nas putem filma i priča koje slušamo bezbroj puta i sve što postiže je da nam usadi sledeće razmišljanje:
Verujem da je porođaj bolan = porođaj je bolan jer je to ono što očekujem.
A šta bi bilo kad ja ne bih verovala u sve to? Ako moja uverenja određuju kako doživljavam stvarnost i ako reprogramiram svoj um da misli da je porođaj fantastičan – da li bi on to stvaro mogao da bude?
Moj eksperiment:
Ako iskreno verujem da porođaj može da bude prijatan – ne samo svesno već i podsvesno – moje iskustvo će se promeniti. Nije dovoljno da samo mislim da je porođaj ugodan, moram da uđem u moju podsvest a za to je potrebno ponavljanje, zatim emocije, vizualizacija i akcija.
Tako sam počela reprogramiranje sopstvenih misli i uverenja vezanih za porođaj. Novo uverenje može da se formira stalnim ponavljanjem, vizualizacijom i afirmacijama. Tokom devet meseci trudnoće, okružila sam se obrazovanjem koje ističe moć uma i uči me kako da reprogramiram podsvest tako da mislim da je porođaj bezbolno iskustvo u kome može da se uživa.
Jedan od načina na koji sam ovo postigla jesu duboka meditacija i svakodnevna vizualizacija koje telu omogućavaju da se potpuno opusti a umu da uđe u stanje koje omogućava lakši pristup promenama podsvesnog razmišljanja.
Iz neurologije znamo da meditacija u opuštenom stanju fizički menja mozak i telo. Potrebno je 63 dana da bi se fizički u mozgu promenile nervne staze starog načina razmišljanja i zamenile novim. Upravo zbog toga većina ljudi prerano odustane jer ne vide rezultat. Da bi se promenila navika, razmišljanje ili uverenje potreban je svakodnevni rad na jednoj stvari tokom perioda koji je potreban našem mozgu i novo uverenje sprovede u našu podsvest kojoj pristupamo spontano i bez razmišljanja.
Šta je trebalo da radim svakoga dana da bih promenila moja uverenja:
- Da vizualizujem zdravu bebu i prijatan porođaj
- Da izazovem osećanje zahvalnosti kao da se iskustvo porođaja već desilo
- Da izgovaram afirmacije za moje telo, moju bebu i porođaj
Sve ovo je ojačalo moju veru i poverenje u sopstveno telo i stvorilo šansu za ugodan porođaj.
Evo kako je porođaj prošao
Planirala sam porođaj kod kuće. Bila sam mirna i srećna čekajući da sve počne. Termin je bio 7.11.2016. Taj dan je došao i prošao, kao i još mnogo drugih. 23.11.2016. u 19:30 mi je pukao vodenjak. Moje srce se ispunilo uzbuđenjem zbog saznanja da je stigao i taj trenutak. Kontrakcije nisu počele do 21:30 i babica me je savetovala da se odmoram. Osećala sam grčeve veoma nisko ali nisam mislila da su to bile kontrakcije. Pomislila sam da jesu tek kad sam shvatila da se ponavljaju u talasima ali me ništa nije bolelo pa nisam bila sigurna. Tako sam ležala celu noć.
Oko 4 ujutru kontrakcije su bile jake. U trenutku kad sam izgubila fokus osećala sam se neprijatno ali čim sam se fokusirala ušla sam u neverovatno opušteno stanje. Bila sam presrećna kako je sve išlo. Osećala sam da će mi trebati još puno vremena jer nisam osećala bol, ali…
Oko 6 sati sam morala da ustanem iz kreveta. Osećala sam da treba da se napinjem. Muž je pozvao babicu i ona je odmah došla. Bila sam otvorena 9 centimetara i osećala se spremnon da “guram”.
Naravno, ništa nikada ne ide kao što je planirano …
Ovde je sve krenulo drugim tokom. Čim je babica stigla primetila je prisustvo mekonijuma (prva stolica novorođenčeta) i čim je proverila situaciju videla je da je beba okrenuta karlično. Ovo je za nas bilo veliko iznenađenje jer je beba bila okrenuta glavom na dole tokom cele trudnoće!
Babica nam je rekla da moramo odmah u bolnicu. Moje srce je stalo i obuzeo me strah. Nisam mogla da verujem šta se dešavalo. Onda sam se, svom srećom, setila – Kako ja reagujem na ovu situaciju ima ogroman uticaj na to šta će se sledeće desiti.
Sve vreme sam svojim umom vizualizovala i verovala da će se desiti ono najbolje. Predala sam se znajući da je moja sudbina u tuđim rukama kojima sam morala da verujem da bi sve bilo dobro. Beba je izlazila. To nisam mogla da zaustavim. Na putu do bolnice sam se napinjala kod svake kontrakcije. U jednom trenutku sam rekla mužu da stane jer sam mislila da će beba da izađe. Iako se sve to dešavalo, uspela sam da ostanem potpuno mirna, zatvorenih očiju, nisam vrištala i nisam osećala bol.
Napokon smo stigli u bolnicu
Čim sam ušla u bolnicu položili su me na krevet i došlo je puno doktora da bi odlučili šta da rade. U svakoj bolnici se karlični položaj bebe smatra veoma opasnim porođajem. Prvi doktori koji su me pregledali su mi davali smrtna upozorenja – i meni i bebi – i insistirali da je potreban hitan carski rez.
Svo to vreme ja sam se napinjala kod svake kontrakcije. Baš pre nego što je trebalo da počnu pripremu za carski rez, načelnik je došao da me proveri i rekao da je beba već toliko nisko da mogu da pokušam da se porodim prirodnim putem. Međutim, ako bilo šta krene naopako biće sto puta gore od carskog reza jer bi morali da iseku sve pošto je beba dosta nisko.
Porođaj
Odmah su me prebacili u salu, bacili me na leđa i počeli neprikidno da me proveravaju (to je bio najneprijatniji deo porođaja). Sala je bila puna doktora koji su me gledali i bili spremni da uskoče u svakom trenutku.
Posle nekoliko napinjanja, ona je izašla lako i stavili su je na moje grudi. Doktori su bili zapanjeni. Svaki od njih mi je rekao da nikad pre nisu videli ništa slično – porađanje uz toliko prisustvo mira, bez ikakvih lekova i to još karlično! Osećala sam se tako srećno i blagosloveno zbog ishoda svega.
Srce mi je bilo ispunjeno zahvalnošću za sve što se desilo. Najbolji deo svega? Izašli smo iz bolnice pet sati kasnije – hodajući – i vratili se kući.
Ispada da um može da učini porođaj smirenijim
Naravno, stvari skoro nikada ne idu kao što je planirano. Možda nije sve prošlo glatko ali sam srećna kako se završilo. Znam da je moglo da ispadne gore.
To što sam znala da posedujem sposobnost da budem mentalno jaka i održim unutrašnji mir mi je mnogo pomoglo u trenutku porođaja.
Autor: Megan Kelly
Izvor: mindbodygreen.com