Tri razloga protiv ekrana u detinjstvu

Slika: Donnie Ray Jones/flickr.com

Druga strana ekrana

Reč televizija prvi put se pojavila 1900. godine i u bukvalnom prevodu znači “gledanje na daljinu”. Nakon drugog svetskog rata, postala je nešto dostupnija “običnim smrtnicima”, koji su zahvaljujući novom izumu imali utisak da “prisustvuju” mnogim istorijskim događajima vremena u kome su živeli. Sve je manje bilo onih koji su verovali da sa druge strane ekrana žive mali ljudi. Polovinom prošlog veka napravljen je prvi kompjuter, a pre tačno četrdeset i tri godine savremeni svet je dobio i prototip mobilnog telefona. Od tada počinje uticaj druge strane ekrana na ljudski rod.

Kad je ekran bio bog

Kako su ove sprave, bez kojih danas nema svakodnevnog funkcionisanja, ubrzano opremane sve kvalitetnijim ekranima u boji, ljudski pogled se „zalepio“ za njih i „odlepljuje“ se samo uz nadčovečanske napore. Osmišljen da nam pomogne i olakša, nudeći informacije, savete i rešenja ili bolju organizaciju, ekran je od sluge postao gospodar, a kako vreme odmiče, prerasta u sveznajuće i svevideće božanstvo, od koga zavisimo sve više i više, a odvajamo se sve manje i manje.

“I tako dan za danom, pred kockastim ekranom…”

Kako ove reči Branka Kockice iz uvodne špice njegove dečje emisije danas zvuče proročki. U ono vreme deca nisu sve te dane provodila pred ekranom. Mnogo više vremena provodila su u komunikaciji sa ukućanima, igri sa drugarima ili zabavi sa kućnim ljubimcima. Roditelji i rođaci čitali su im bajke pred spavanje, učili ih pesmice ili recitacije, a u sedam i petnaest uveče za njih je na programu bio crtani film, koji je signalizirao spremanje za odlazak u krevet.

Razlozi protiv ekrana u detinjstvu

Stvarnost

Veoma često roditelji, u brzini, odaberu instant rešenje, da se dete trenutno umiri i prestane da plače, da dovrši obrok, da ne pravi haos po kući, oni mu upale neki od sadržaja za mališane na televizoru, kompjuteru, tabletu ili mobilnom telefonu. Ali najlakše i najbrže rešenje koje je sve češće ekran, zapravo nije rešenje, već problem. U ovom trenutku, kratkoročno gledano daće željeni efekat. Mališan će se „zablenuti“ i prestati da plače, otvoriti usta i pojesti hranu do kraja, mirno sesti i „isključiti“ se iz stvarnosti. Zašto bi dete ulagalo napor da se okrene na podlozi, dopuzi do igračke i uzme je, kad na ekranu bljeskaju i blistaju boje koje ga zaokupljuju? Zašto da se trudi i uspravi kad ležeći može da gleda čuda neviđena? Sve češće kada pružim nekom mališanu igračku vidim da po njoj uporno treži dugmiće i šare koje su im slične pritiska. Da, deca žive u savremenom dobu koje je neodvojivo od dugmića, ali im je funkcionisanje u stvarnosti uslov za samoodržanje. Dugoročno gledano, ekran zamenjuje mališanima stvarnost i oni gube interesovanje za nju. Deca ne stiču svest o dnevnim rutinama, niti u njima učestvuju, već stiču svest o programskim šemama ili omiljenim sadržajima na ekranu, dok ih nečije ruke oblače, hrane, obuvaju, poje, stavljaju na nošu ili češljaju.

Rast i razvoj

Osnovni zadatak roditeljstva je da dete osposobe za samostalno funkcionisanje. Za uspešno ispunjavanje ovog zahteva neophodno je da se mališanima obezbede uslovi za nesmetan rast i usaglašen razvoj. Iako toga često nismo svesni, veliki kamen spoticanja je preterano prisustvo ekrana u detijstvu. Čovečja vrsta evoluciono nije spremna za dvodimenzionalnu sliku i njenom dužom upotrebom, kao i intenzivnom i prekomernom stimulacijom sa ekrana dolazi do nepovoljnih uticaja na rani razvoj mozga. Slično je primećeno i kod razvoja govora, koji se sa ekrana često odvija na stranom jeziku, a i na maternjem je mnogo brži nego u svakodnevnom obraćanju detetu. Lično iskustvo, u tri dimenzije je pravi pristup mališanima koji u prve dve- tri godine života treba da završe nekoliko velikih škola, počevši od sedenja, hodanja, trčanja, penjanja, preko žvakanja, samostalnog hranjenja, presvlačenja, govora i navikavanja na nošu. Ekran im oduzima dragoceno vreme za ove aktivnosti, nepovoljno utiče na adekvatan fiziološki razvoj različitih organa, umanjuje im pažnju, koncentraciju i upornost. Deca zahvaljujući tome postaju sve pasivnija, tromija i nespretnija.  

Komunikacija

Dete koje je uticaju ekrana bilo nekonstrolisano izloženo od najranijeg doba, ima slabiju interakciju sa osobama u svojoj okolini. Ma koliko se odrasli trudili da zainteresuju dete, oni ne mogu da ponove bljeskanje ekrana na koji je naviklo. Oni takođe ne mogu da pevaju uz pratnju muzike, da izvode različite igračke tačke ili zvučne efekte. Sve u svemu, sa ekrana dopire mnogo zanimljiviji program od mame i tate koji imaju obaveze i nisu zabavni po ceo dan. Stoga dete plače, dok ne dobije svoju najomiljeniju igračku, a to je sve češće ekran koji ga hipnotiše. Elektronske sprave ga zabavljaju i od njega ne zahtevaju apsolutno ništa, tako da ostali ukućani mogu u tišini da se posvete svojim aktivnostima. Ovo je mir kupljen po veoma visokoj ceni, jer direktno slabi potrebu za komunikacijom kod deteta. Kasnije su odrasli zbunjeni što dete ne obraća pažnju na ljudske prilike u svojoj okolini, nije zainteresovano za interakciju, ne ume da se igra sa drugima i nema potrebu da govori.

Od prozora u svet do promaje u glavi

Ko danas zna napamet brojeve telefona najbližih prijatelja i rodbine, ko ne konsultuje Vikipediju, ko se ne oseća kao da je izgubio mozak kada zaboravi mobilni ili nestane net?  Za svaku promenu u načinu života treba da protekne najmanje jedna decenija kako bi se moglo zaista uočiti na koji način utiče na ljudske jedinke. Danas je preporuka da deca do druge godine uopšte ne treba da budu izložena uticaju ekrana. Ako se ne može nastaviti na isti način, do pete, sat vremena u toku dana, bi po mišljenju stručnjaka, trebalo da predstavlja maksimum. Uzroci za ove preporuke nisu nimalo naivni, što se vidi iz navedena tri razloga protiv ekrana u detinjstvu.

Izvor: www.magnolijavrtic.rs