Kada je izmaglica u kojoj sam kao novopečena mama obitavala počela da se razilazi i kada više nisam morala da dojim svoju ćerku svaka dva sata, kada sam u jednom cugu mogla da odspavam i do 45 minuta, moja ćerka je počela da se okreće, prevrće, sedi i puzi i, nekoliko dana pred prvi rođendan, samostalno je došetala u moje naručje.
Moja ćerka sada ima godinu i po i konačno osećam kao da sam dobila svoj život natrag. Sada napokon mogu da radim stvari samo za sebe bez brige da li će se moja beba u to uklopiti. Čeka me muž sa kojim treba obnoviti vezu, čekaju me knjige na polici koje treba da pročitatam, čeka me teretana u koju treba da se vratim i počnem da vežbam. Nekada je lako zaboraviti da majčinstvo može da okupira čitav život, da može blokirati sve ostalo.
U slatkim mukama majčinstva, u moru suza, tantruma, pelena i rasporeda spavanja, vrlo je lako zaboraviti na sebe. Lako je zaboraviti da si u prošlom životu bila trkačica, baštovanka, da si upravljala političkom organizacijom koja te je oblikovala i onda je odjednom nestala. Lako je zaboraviti da si imala neki drugi, potpuno drugačiji život koji nije uključivao tvoju decu.
Ne želim da budem toliko zaokupljena majčinstvom da sama sebi postanem strana.
Deca predstavljaju ogroman deo naših života. Nekada, a posebno na početku, osećamo da su ona sve što postoji na ovom svetu. Neprestano moram sebe da podsećam da, iako je moja ćerka veliki deo mog života, ona nije jedini deo mog života.
Razumem, vrlo je lako izgubiti se u ovom našem svetu ispunjenom decom, ispunjenom odlascima na roditeljske sastanke i aktivnosti, druženjima i porodičnim vikendima. Nesumnjivo, sećanja koja tu stvarate, dragocena su. Međutim, nas majke mora neko da natera da sagledamo sopstveni život i da razmislimo da li smo dozvolile da se jedan segment našeg života otme kontroli i preuzme moć nad svim ostalim njegovim delovima.
Ne želim da budem toliko zaokupljena majčinstvom da sama sebi postanem strana. Ne želim da jednog dana se osvrnem na protekle godine i da shvatim kako su me transformisale i umanjile u osobu koju više ne prepoznajem.
Moramo promišljati sopstveni život i zapitati se da li se bavimo stvarima koje nas čine srećnim. Ako nešto nedostaje, ako fali deo nas koji želimo natrag, moramo vredno raditi na tome da ga vratimo, dostignemo, postignemo. Ne smemo se izgubiti u našim danima majčinstva. Jednog dana naša će deca napustiti porodični dom, a mi ćemo ostati tu i dalje, ali bez obaveza da odvozimo, dovozimo, bez utakmica na koje treba da stignemo i večera koje treba da pripremimo.
Naša pasija ne mora da igra na glavnoj pozornici našeg života u ovom trenutku, ali možda se, ponekad, možemo prepustiti našim hobijima ili posegnuti za našom ljubavlju i uzeti je sa police. Možemo da obrišemo prašinu sa njih i da kažemo: „Hej, vidi ovo! Tu li si se krila?” Tako možemo, malo po malo, vraćati delove svog života.
Izvor: mom.me