Svesnost je osnovni pojam koji treba da razumemo ako želimo da menjamo nešto u svom životu.
Svesnost o okruženju: Gde ja to živim?
Imati informaciju o nečemu, ne znači i imati svest o toj pojavi. Na primer, imamo informaciju o tome koliko je žena u ovoj godini izgubilo život kao posledicu porodičnog nasilja, ali to ne znači da smo svesni šta to zaista znači za vas lično ili naše društvo uopšte. Ili znamo koliko se posto državnog budžeta odvaja za obrazovanje i nauku ali nismo svesni šta to zaista znači i šta to sa sobom nosi.
Za mene, biti svestan znači imati informaciju o nekoj pojavi i uz nju razumeti uzroke i posledice te pojave.
Svesnost sopstvene ličnosti: Ko sam ja?
Biti svestan sebe znači biti u stanju, koliko je to moguće, objektivno sagledati svoju poziciju u odnosu na svoju okolinu, u odnosu na ono ko smo u svojoj porodici, na svom radnom mestu a posebno važno je sagledati ko smo kada smo sami sa sobom.
Razumeti sebe i ono što se dešava u nama na emotivnom i mentalnom nivou je preduslov da bi postali gospodari sopstvenih života.
Zašto je bitno razumeti sebe?
Posmatrajte sebe kao neku modernu mašinu koja ima ugrađene programe po kojima radi. Sad, ako je spoljni deo mašine naše telo, onda su programi po kojima funkcioniše ta mašina, zapravo naša svest i podsvest.
Bez tih programa, mašina ne bi mogla da funkcioniše ali ako se u nju ugradi neki program koji joj nije prilagođen, mašina ne može optimalno da radi, dođe do zastoja ili se pokvari.
A pošto smo većinski nesvesna bića, onda je podsvest ta u koju je ugrađen najveći deo naših programa. I ja ću se ovde baviti samo onim programima koji ne rade za našu dobrobit.
Problemi svih nas leže upravo u tom podsvesnom delu jer je on izgrađen vrlo rano, ne našom voljom. Najveći deo podsvesnih programa se kreira u detinjstvu jer smo tada najprijemčljiviji i zato će svi psiholozi i psihijatri najviše biti zainteresovani za vaše detinjstvo i odnose sa roditeljima. Bitno je znati podatak da između 90% i 95% svih naših akcija u životu dolaze upravo iz podsvesti.
Da bi razumeli sve veze između podsvesti i svesti, predlažem vam da pročitate knjigu Moć podsvesti od Džozefa Marfija ili bilo koju koja se bavi vezama podsvesti i svesti. Možete i da jednostavno ukucate na Youtube “svest i podsvest” i verujem da ćete naći neki video koji vama lično odgovara.
A šta to znači za nas?
To znači da smo programirani da mislimo i samim tim delamo u skladu sa voljom programera a ne nas samih. Programeri su većinom roditelji ( i društvo ) koji su opet i sami programirani od svojih roditelja, ovi od svojih Itd. Sve dok te programe ne osvestimo, mi ćemo po njima misliti i delati. A pošto misli kreiraju dela a dela kreiraju život, onda dolazimo do zaključka da mi ne živimo po sopstvenim pravilima već po nametnutim obrazcima. Kako je otac Tadej rekao: “ Kakvim se mislima vodiš, takav život živiš”. Ali i otac savremene psihologije, Karl Gustav Jung je rekao da dok god ne osvestimo svoje nesvesno, ono će upravljati nama. Ovde se upravo mislilo na to, na podsvesne programe koji upravljaju nama i grade naš sopstveni život po tim mehanizmima.
Kako da znamo da smo pod uticajem tih podsvesnih programa koji ne rade za nas?
Emocija je upravo ta koja nam pokazuje da li smo u skladu sa sobom ili ne. Zašto? Zato što kad nešto mislimo i radimo dovoljno dugo, a da to nije u skladu sa onim što mi zaista hoćemo i što nije u skladu sa onim što mi istinski jesmo, onda se stvara neka negativna emocija u vidu : odbojnosti, besa, ljutnje, osuđivanja, agresije, mržnje, anksioznosti a često rezultira i depresijom.
Moj zdušni savet, za one koji žele da razumeju kako ovo tkz. programiranje funkcioniše, je da pročitaju knjigu Četiri sporazuma od Miguela Ruiza
Kako da detektujemo negativne podsvesne programe?
Detektovati program, zapravo znači osvestiti ga, tj. iz podsvesti ga prebaciti u svest. Treba postati svestan da nešto radimo jer smo tako naučeni a ne zato što tako zaista želimo.
Lakše nam je da uvidimo kada drugi ljudi delaju po nesvesnim programima. To je zato što smo u mogućnostti da budemo objektivni, ako nemamo emocije koje nam otežavaju racionalno sagledavanje drugih ljudi.
Da bi bolje razumeli šta je to, posmatrajte svoju kulturnu sredinu i uporedite je sa drugim sredinama. Zato što se odgoj dece tj. programiranje razlikuje u odnosu na to gde živimo.
Kako može lokacija našeg odrastanja da utiče na naše podsvesne programe?
Recimo da ste žena i odrasli ste na selu u unutrašnjosti Srbije. Velika je verovatnoća da ste se udali rano i da ste do svoje tridesete već imali decu. A ako to sve niste “obavili” do te famozne tridesete (a nekad i mnogo ranije), onda se sigurno osećate loše. Ako toga niste svesni, onda oslušnite sebe i svoje osećaje kad neko spomene udaju ili kad pomislite na nju. Da li imate neku lošu emociju? Odbojnost, osećaj krivice, osećaj stida…? Ako osetite bilo šta negativno prema tome, treba se zapitati da li se osećate loše zato što ne ispunjavate očekivanja sredine i svoje porodice ili zato što zaista vi želite da zasnujete porodicu. Ako je odgovor ovo drugo, verujem da će vam samo to uviđanje pomoći da brže dođete do onoga što želite. A ako je ovo prvo, onda znači da imate program po kom vaša podsvest funkcioniše a da taj program nije u skladu sa vašom pravom prirodom i vašim željama.
A sad recimo da ste odrasli u nekoj gradskoj sredini. Razmislite šta bi sve žena u toj sredini imala za prioritet u svojim dvadesetim… Npr, obavezan fakultet, nalaženje posla, pa onda udaja i deca. Ako kojim slučajem ne uspemo da ostvarimo ovaj redosled u svom životu, često se osećamo kao promašaji, osećamo se loše i da nismo dovoljno dobri. Sad, treba se zapitati: Da li sam ja zaista želela da završim taj fakultet ili sam bila programirana da mislim da se to tako mora? Ili, da li ja zaista sada želim da radim umesto da se udam i da osnujem porodicu? … Varijacije na temu su brojne ali suština je ista… Osvestiti da li nešto radimo zato “što to tako treba “ ili zato što mi to zaista želimo.
Ključ je u tom osluškivanju emocija. Emocije su siguran znak da li smo u skladu sa sobom ili nismo. Pozitivne emocije, osećaj mira, svrhe, ljubavi, ispunjenosti, zadovoljnosti itd.su pokazatelji da smo mi ti koji imamo kontrolu nad životom u tom trenutku i da ga živimo u skladu sa svojom prirodom i željama. Čim nije tako, treba stati i osluškivati osećaje, preispitivati se, razmišljati, pratiti svoje misli… Ako nam ne ide to uviđanje, uvek treba potražiti pomoć u nekoj vrsti psiho-terapije, knjigama o samopomoći ili nekoj duhovnoj praksi. Jer, ako prepustimo život auto-pilotu, sigurno nećemo stići tamo gde smo namerili. Ili je verovatnoća zaista mala. Zanimljivo je koliko i uporna molitva sa željom da pronađemo sebe, može da pomogne. A sama naša namera da preuzmemo život u svoje ruke, da prihvatimo odgovornost za svoj život je inicijalna kapisla da se to zaista i desi.
Dakle, ako želimo ispunjen život koji je po našoj meri, osnovna stvar je SVEST o tome zašto nešto radimo, zašto nešto želimo. Da li zato što će nas to ispuniti ili zato da bi zadovoljili neka tuđa očekivanja i društvene norme.
Sledeći korak u razvijanju svesnosti bi bio praćenje svojih misli. A to je bitno, kao što sam već napisala, zato što misli kreiraju dela a dela kreiraju život.
Ali o tome, u nekom drugom tekstu…
Autor: Nevena Stojanović Rabrenović Freespiritmom – Mama koja se opire konvencijama i teži slobodi vaspitanja i življenja.