Moj sin je imao godinu dana kada sam se iselila iz kuće koju sam delila sa mužem i od tada smo njegov otac i ja pokušavali na razne načine da obavljamo roditeljsku ulogu. Probali smo medijaciju i meditaciju, probali smo da se viđamo na vrlo ograničeno vreme. Živeli smo odvojeno, zajedno i probali smo i „gneždenje“ („nesting“ – naziv za organizaciju života tako da dete uvek živi u jednom domu dok se roditelji smenjuju). Probali smo kooperativno roditeljstvo i paralelno roditeljstvo, bez kontakta i sa potpunim kontaktom (naziv za emotivni korak unazad kada roditelji ponovo spavaju u istom krevetu protivno svim svojim ubeđenjima).
Mogla bih knjigu da napišem na ovu temu. Posle pet godina, zaključila sam da nema ničeg prirodnog u tome da razvedeni roditelji složno odgajaju dete zajedno. Uspešno deljenje osobe koja je vaša najveća sreća u životu zajedno sa osobom koja je najveća tuga u vašem životu je pravo čudo.
Uvek se smejem (a zatim vrištim) kada čujem da ljudi kažu da je razvod lako rešenje. A istina je da nema teže stvari od činjenice da imate neuspeli brak i da zatim treba zajedno da odgajate dete a da nemate ni prostora ni vremena da se oporavite od svega lošeg iz te veze. Ništa tu nije lako. Zapravo, jedina lakša stvar od izlaska iz veze koja ne funkcioniše je ostajanje u toj vezi. Nisam shvatala da razvod zapravo ni ne postoji kada imate decu. Ako i postoji, on izgleda na sledeći način: „Proglašavam vas bivšim supružnicima, a sada možete nastaviti da se viđate do kraja života.“ Tu se ja sada nalazim, razdvojeni smo ali smo zajedno dok nas smrt ne rastavi. To vas prati posle svega.
Uvek se smejem (a zatim vrištim) kada čujem da ljudi kažu da je razvod lako rešenje. A istina je da nema teže stvari od činjenice da imate neuspeli brak i da zatim treba zajedno da odgajate dete a da nemate ni prostora ni vremena da se oporavite od svega lošeg iz te veze. Ništa tu nije lako. Zapravo, jedina lakša stvar od izlaska iz veze koja ne funkcioniše je ostajanje u toj vezi.
Kada sam podnela zahtev za razvod 2012.godine, još uvek nisam bila spremna na potpuni rastanak. Još uvek sam imala puno ljubavi za čoveka kog sam ostavljala i ideju o savršenoj porodici. Ono što tada nisam razumela je da će ljubav koju osećam prema svom sinu i ona koju sam nekada osećala prema njegovom ocu uvek biti međusobno isprepletane. To nisam nikome mogla da priznam jer sam se pravila da znam šta radim i u šta sam se upetljala, glumila sam zarad mog sina i moje sopstvene glave da me razvod nije izbacio iz koloseka.
Stvarno smo se trudili da budemo najbolji mogući prijatelji iako smo se razveli, i na slikama je to tako i izgledalo, ali u stvarnosti smo mi samo bili dvoje ljudi koji su se očajnički držali svoje fantazije o tome kako bi naša porodica trebalo da izgleda. Fantazije u kojoj je postojao jedan Božić, ne dva, gde nema odvojenog vremena sa mamom i tatom, bez prebukiranog kalendara koji će nam pomagati da znamo gde je dete kada. Trebalo nam je nekoliko godina da se suočimo sa činjenicama i realnošću koju nosi razvod. Bez obzira koliko moj bivši muž i ja voleli jedno drugo, koliko jedno drugom opraštali i koliko bili spremni da radimo zajedno, razvod je značio da ta fantazija ne može da postoji. A meni je bilo jako teško da to prihvatim.
Zajedničko roditeljstvo sa bivšim partnerom znači da će moje dete odrastati uz večiti nedostatak jednog roditelja. Kada mi u suzama kaže: „Ovo nije fer.“, objasnim mu da je u pravu, ništa tu nije fer. Kada kaže: „Nedostaje mi tata“ ponekad mi se zaplače i rekla bih mu da nedostaje i meni. Ali, duboko udahnem i kažem mu istinu: „Uvek će ti nedostajati jer nismo stalno zajedno.“ Nema ničeg prirodnog u činjenici da će moj sin rasti delimično i dok ja to ne mogu da vidim ili da će pola svojih mlečnih zubića ostaviti u drugoj kući. Mlađeg brata koga toliko želi neće sigurno dobiti uskoro, a ako ga ikada i dobije neće sa njim deliti tatine oči ili mamina usta i sa njim će provoditi tek svaki drugi Božić.
Kada sam jednim delom živela u fantaziji nisam znala koliko ću se loše sećati kada budem ostavljala sina kod njegovog oca. Kako da opišem koliko pusto jedna kuća izgleda kada dete nije tu? Možda vam je već poznat taj osećaj. Možda ste i vi sedeli na podu dnevne sobe i gledali stare slike i video snimke vašeg deteta. Možda ste i vi osetili neočekivani osećaj nostalgije, samosažaljenja i kajanja.
Stvarno smo se trudili da budemo najbolji mogući prijatelji iako smo se razveli, i na slikama je to tako i izgledalo, ali u stvarnosti smo mi samo bili dvoje ljudi koji su se očajnički držali svoje fantazije o tome kako bi naša porodica trebalo da izgleda.
Udata prijateljica mi je jednom rekla da mi zavidi. „Ti barem imaš slobodno vreme za sebe,“ rekla mi je. Komentar nije bio zlonameran, ali je pogrešan. Kako da joj objasnim da nema slobodnog vremena kad si roditelj. Onog momenta kada moj sin izađe ja se pitam gde je i šta radi. Pitam se da li je gladan, umoran ili tužan. Zato ispunim kalendar obavezama kada smo razdvojeni jer u suprotnom ne bih ustala iz kreveta.
U takvim trenucima se pitam šta nije u redu sa mnom. Ali, ja zapravo nisam sasvim ubeđena ni da nešto stvarno nije u redu sa mnom jer ne znam kako se drugi razvedeni roditelji sa decom zaista snalaze. Jednostavno, ne pričamo o tome. Klimamo glavom i smešimo se tako da sve izgleda lako. Ja se pravim da sam ok i oni se prave da su ok. Ali dugo nije sve bilo ok. A sada sam završila sa ubeđivanjem sebe da sam deo tajnog društva mama koje su najbolje drugarice sa svojim bivšim muževima. Možda je to realnost za neke razvedene roditelje ali za mene nije, i možda nikada neće ni biti. Polako počinjem da prihvatam tu činjenicu.
Ono što znam sada a što je trebalo da čujem ranije je: Zaboravi porodicu kakvu si zamišljala i prihvati onu koju imaš. Redefiniši svoju realnost. Neće biti lako i biće i dana kada se to čini neverovatnim. Osetićeš krivicu, ali nisi kriva. Osetićeš stid, ali nisi uradila ništa čega bi se stidela. Osetićeš krivicu, ali si uradila pravu stvar. Postoji prostor između porodice koju si imala i one kakvu sada imaš i nisi sama u tom prostoru. Tu sam za tebe i znam da nismo jedine i same.
Izvor: Džesika Enrikez, Time.com