Rečenice tipa “Nisam ja. On je kriv. On je prvi počeo!“, „Učiteljica nije dobro objasnila, zato nisam mogao da uradim domaći.“ deca izgovaraju gotovo svakodnevno! Ovakvo optuživanje drugih i nepreuzimanje krivice za sopstvene postupke može roditelje da dovede do ludila. Ali, svi se mi s vremena na vreme branimo izgovorima. Pomislite samo na razgovor sa policajcem oko nepropisnog parkiranja. Deca mogu da čuju izgovore svuda oko sebe.
Evo kako da ih naučite da ne traže opravdanja i ne okrivljuju druge za svoje postupke.
Obratite pažnju na trenutak opravdavanja
Jedna od prvih stvari koju možete da uradite je da stavite detetu do znanja kada okrivljuje nekog drugog za svoje postupke. Dovoljno je da mu kažete “čini mi se da ti kriviš svog drugara što si ga udario”. Okrenite situaciju tako da dete shvati da je u vašim očima ono odgovorno za svoje ponašanje. Nema razloga da ulazite u raspravu ako se držite činjenica.
Slika: Pablo Costanzo/flickr.com.
Usredsredite se na pravi problem
Uvek se zapitajte koje je problematično ponašanje došlo do izražaja. Da li je problem to što vaš sin udara svog druga? Ili možda to što ne radi svoj domaći? Kada prepoznate problematično ponašanje moćićete jasno da objasnite detetu gde je problem. Nemojte da dozvolite da vam ono skrene pažnju jer će na kraju samo vašem detetu štetiti to što okrivljuje druge za svoje postupke.
Slika: chefranden/flickr.com.
Sastavite jednostavan plan
Imenujte problem (na primer, dete ne radi domaći zadatak), naglasite njihovo ponašanje (nisu tražili pomoć) i onda objasnite jedno ili dva rešenja koje dete može drugačije da uradi sledeći put (ponovo pita učiteljicu ili razgovara sa drugarima iz razreda). Plan treba da bude što jednostavniji.
Slika: Phil Dragash/flickr.com.
Razgovarajte o detaljima
Pitajte dete šta se tačno desilo. Pokušajte da odglumite ceo događaj kao da ga je snimala kamera. Dete može da kaže da mu je sestra uzela telefon i on je zbog toga udario. Skrenite detetu pažnju da postoji puno drugih stvari koje je moglo da uradi u tom trenutku i proverite da li ono zna koje. Šta je ono što može da uradi a što ne spada u loše ponašanje? Ako ono nema rešenja ponudite mu vi neki predlog. Uvek može da dođe do vas i zatraži pomoć.
Ovakvo razlaganje događaja pomaže deci i roditeljima da objektivnije sagledaju čitavu situaciju.
Slika: mriggen/flickr.com.