Svaki roditelj želi da njegovo dete bude uspešno u životu i prenosi mu znanja za koja misli da će mu u tome pomoći. Međutim, kako je u svojim istraživanjima otkrila Ema Sepala (Emma Seppala) sa Univerziteta Stenford, mnoga naša uverenja o tome šta je potrebno da bi osoba bila uspešna su u stvari kontraproduktivna. Mogu da daju dobre rezultate na kratke staze, ali kad tad dovedu do sagorevanja i, sasvim suprotno od željenog, do manjeg uspeha.
Ona navodi nekoliko najštetnijih stvari kojima učimo našu decu o uspehu i šta bi trebalo da im govorimo umesto toga da bi ona bila srećnija i uspešnija.
Kažemo “Radi nešto.” a treba “Zabavi se radeći ništa.”
Naša kultura ceni uzbuđenje u odnosu na mir. To znači da su rasporedi naše dece često prenatrpani obavezama i porodičnim izlascima, ostavljajući malo vremena za opuštanje.
Nema ništa loše u zabavi, uzbuđenju i novim iskustvima. Međutim, i uzbuđenje kao i stres umara i isisava iz deteta svu energiju koja mu je potrebna i u drugim trenucima.
Kako nam istraživanja pokazuju, veće je verovatnoća da naš mozak smisli super ideje kada nije fokusiran na nešto. Tako, umesto da opterećujemo decu obavezama, bolje bi bilo da im obezbedimo vreme za upotrebu sopstvenih “alatki”. Naime, deca mogu svaku situaciju da pretvore u igru. Ako im obezbedite vreme za opuštanje pomoći ćete im da budu kreativnija i inovativnija, a naučiće i kako da se opuste. Nije da ne treba da ih podstičemo ili im uskraćujemo prilike za učenje. Radi se o tome da ne treba da ih preopterećujemo do te mere da nemaju vremena da se slobodno igraju, da budu sama sa sobom i sanjaju, da nauče da budu srećna tako što će jednostavno BITI a ne uvek RADITI.
Kažemo “Iskoristi tvoje jače strane da bi uspeo. ” a treba “Slobodno greši i nauči da prihvatiš neuspeh.”
Roditelji imaju tendenciju da identifikuju svoju decu po njihovim snagama i aktivnostima u kojima su prirodno dobra. Tako će reći “on je pravi matematičar” ili “pravi je umetnik”. Međutim, istraživanja Univerziteta Stenford pokazuju da roditelji na ovaj način u stvari stavljaju dete u određeni kalup i čine da ono manje želi da isproba nove stvari u kojima možda nije tako dobro.
Tako je jako mala verovatnoća da se dete koje uvek dobija kompliment da je dobar sportista upiše, na primer, na glumu. Osim toga, ovo dete čini anksioznijim u suočavanju sa novim izazovima jer veruje da, čim pogreši ili naiđe na prepreku u nečemu to znači da u tome nije dobro.
Međutim, naš mozak je predodređen za učenje novih stvari i učenje iz grešaka, a naročito dok smo mladi, to je dobra stvar. Zato, umesto da tražite jače strane svog deteta, učite ga da ono može da nauči bilo šta – samo ako pokuša. Ovakva deca su veći optimisti i entuzijaste pred izazovima, ona znaju da sve što treba da urade jeste da pokušaju ponovo da bi se popravila i uspela. Zato je manja verovatnoća da ova deca budu nezadovoljna sobom i svojim talentima.
Kažemo “Nauči svoje slabosti i ne budi slabić.” a treba “Budi dobar prema sebi.”
Još jedna tendencija roditelja je da uče decu da budu previše samokritična. Na primer, ako roditelj kaže detetu da bude društvenije dete može to da shvati kao kritiku svog prirodno introvertnog karaktera. Istraživanja o samokritičnosti pokazuju da nas ona sabotira jer nas usmerava da se fokusiramo na ono što nam fali, smanjujući tako naše samopouzdanje. Izaziva strah od neuspeha, izaziva lakše odustajanje i vodi ka lošim odlukama.
Umesto toga, roditelji treba da razvijaju kod dece saosećanje prema samom sebi – da se prema sebi ponašaju kao prema drugu koji prolazi kroz neuspeh i bol. Ovo ne znači da dete treba sebi olako da oprašta kada nešto zabrlja već da nauči da ne muči sebe previše. Tako bi stidljivo dete znalo da kaže sebi da je to sasvim u redu i da ono po karakteru jednostavno nije toliko druželjubivo kao drugi. Da može sebi da postavi male ciljeve kako bi se opustilo u društvu. Ovo će detetu pomoći da uspe pred nekim izazovom, razvije nove veštine i nauči iz svojih grešaka.
Kažemo “Ovaj svet je okrutan, druži se sa najboljima.” a treba “Pokaži saosećanje prema drugima.”
Istraživanja pokazuju da su, još od ranog detinjstva, naši društveni odnosi jedan od najvažnijih preduslova zdravlja, sreće i, čak, dugovečnosti. Pozitivni odnosi sa drugim ljudima su od krucijalne važnosti za naše zdravlje, što potom utiče i na naše intelektualne sposobnosti i, na kraju krajeva, uspeh.
Pored toga, dopadlljivost je jedan od najvećih predznaka uspeha – bez obzira na nečije stvarne veštine. Knjiga Adama Granta „Daj i uzmi“ (Give&Take) navodi da, ako izražavamo saosećanje sa ljudima oko nas i stvaramo odnose pune podrške umesto da smo samo fokusirani na sebe, bićemo uspešniji na duge staze – samo ako ne dozvolimo ljudima da nas iskorišćavaju.
Deca su po prirodi saosećajna i ljubazna. Ako kako psiholozi navode, mladi ljudi sve više postaju i okrenuti ka sebi. Zato je važno ohrabriti njihove prirodne instinkte za željom da vode računa o osećanjima drugih ljudi i da sebe stavljaju u poziciju druge osobe.
Tačno je da je svet surov. Ali, mnogo manje će to biti ako manje naglašavamo takmičenje po cenu životu i smrti a više značaja pridajemo učenju kako se slagati sa drugima.
Kažemo “Skoncentriši se na budućnost. Ne skidaj pogled sa nagrade.” a treba “Živi (ili radi) u ovom trenutku.”
Glava koja je stalno fokusirana na budućnost – od dobijanja dobrih ocena do upisa na fakultet – sklona je anksioznosti i strahu. I dok je nizak nivo stresa dobar jer može da posluži kao motivator, stres na duge staze ugrožava zdravlje i intelektualne sposobnosti (naročito utiče na pažnju i pamćenje). Kao posledica, preterana fokusiranost na budućnost u stvari može da naškodi našem učinku.
Deca pokazuju bolje rezultate i osećaju se srećnijom kada nauče da se skoncentrišu na sadašnji trenutak. A kada se ljudi osećaju srećno, mogu da uče brže, kreativnije razmišljaju i lakše rešavaju probleme. Istraživanja čak pokazuju da nas sreća čini 12 odsto produktivnijim. Osim toga, pozitivna osećanja nas čine otpornijim na stres i tako nam pomažu da brže i lakše prevaziđemo izazove i neuspehe.
Dobro je da deca imaju ciljeve ali, umesto da ih učimo da se fokusiraju na to šta je sledeće na listi, treba da im pomognemo da se fokusiraju na zadatak ili razgovor koji se trenutno dešava.
Kažemo “Stres je neizbežan, trudi se.” a treba “Nauči kako da se opustiš.”
Deca se već dovoljno osećaju pod pritiskom u vezi ocena i uspeha u školi. Nećemo im pomoći ako im svojim primerom pokazujemo da nam je, za obavljanje milion svakodnevnih obaveza koje imamo, potreban kofein ujutru i nešto za smirenje uveče. Ovo nije dobar model ponašanja jer deci šalje poruku da je stres neizbežan.
Ono što treba da radimo jeste da učimo decu veštinama za veću otpornost na stres. Dok ne možemo da promenimo količinu posla i svakodnevne životne izazove, možemo da koristimo tehnike kao što su meditacija, joga i disanje da se bolje suočimo sa pritiscima. Ove veštine pomažu i deci.