Neka deca nauče od malena da kroz hranu mogu da drže kontrolu nad roditeljima. Tako hrana detetu postaje «dobar» način da «izgura svoje», da «njegova bude poslednja», da se «oseti važnim»… ali i da privuče pažnju roditelja ako je nesigurno, uplašeno. Važno je da roditelj to razume i odgovori na potrebe deteta.
Evo i kako:
- Smanjite strepnju i napetost oko hranjenja. Ali zaista, a ne samo na rečima. Nekada tu strepnju morate da izdržite, kako biste prešli na sledeći nivo – da dete vidi da hranjenjem ne ovladava vama, vašim emocijama, kao i da se vi tada najlakše iznervirate. Odnosno, da shvati kroz vaše ponašanje kako je to jedna obična, uobičajena aktivnost (važno je da i vi to mislite).
- Većina roditelja svoju zabrinutost oko količine unete hrane uglavnom ne skriva pred detetom. Oni o tome pričaju i raspravljaju međusobno, sa prijateljima, rodbinom, lekarom. Dete stalno sluša jadikovke ili presrećne izjave, pa tako ubrzo shvata koliko je njegova ishrana važna – za druge. To je prvi korak ka tome da se problem fiksira i održava.
- Okrenite se malo sebi i svom partneru. Obično majke koje imaju ovu vrstu problema sa decom, zapostave odnos sa partnerom – koji se ne svodi samo na roditeljstvo i hranjenje.
- Roditelji koji svoju zebnju (nesigurnost, ponekad lične ili međusobne probleme) usmere na detinju ishranu, od nje zaista načine problem. Dete prestaje da jede zato što je gladno, odnosno zato što treba da zadovolji svoju potrebu za jelom. Međutim, ono počinje da jede zbog drugih – uz molbe, obećanja, pretnje i grdnje. Tako ishrana postaje mnogo više od zadovoljavanja osnovne potrebe organizma.
- Okrenite se malo sebi. Izdvojte trenutke samo za vas, supruga, posao, prijateljice, hobi.
- Odnos sa detetom se ne izgrađuje samo preko hrane. Ne svodite vaš odnos sa njim samo na ishranu i njene varijacije. Uživajte u maženju, istraživanju i igri sa vašim mališanom. Uživajte u roditeljstvu.
- Navike u ishrani se formiraju kao i navike u spavanju ili kontroli mokrenja i defekacije. Ishrana nije igra. Dete ne treba zabavljati da bi pojelo obrok. Važno je da znamo šta je potrebno i dovoljno našem detetu i razumemo zašto ponekad odbija hranu.
- Vršnjačka grupa je neobično važna – dete uči kroz ogledanje sa drugima, vidi i druge primere dečjeg ponašanja. Tako se «oslobađa», učeći na tuđim primerima – nekada samo gledajući, nekada i pokušavajući nešto van pogleda ustreptalih i zabrinutih roditelja. Zato probirljiva (što, u stvari, znači nesigurna) deca lepo jedu «u društvu».
- Potrebno je naglasiti da dete treba da unosi onu količinu i vrstu hrane koja je njegovom organizmu potrebna, a ne onu količinu hrane koju su roditelji predvideli. Oni često zaboravljaju da dete nije odrasla osoba i da ima znatno manje potrebe u ishrani (konsultujte pedijatra), pa su nezadovoljni i zabrinuti – mada dete dobro izgleda i sasvim je dobro uhranjeno.
Šta raditi kada se problem ishrane “zapati”?
Nije uvek jednostavno ni lako rešiti problem ishrane. Ponekad je potreban dug i strpljiv rad sa majkom ili oba roditelja, naročito kada su u pitanju roditelji koji imaju preterano zaštitnički stav. Mnoge majke već odrasle dece – još uvek hrane, oblače i kupaju svoje dete!? Na taj način one «neguju» njegovu zavisnost, nesamostalnost i nesposobnost da se samo stara o sebi. Međutim, bolje je da dete prospe, da se isprlja. Isto tako, ako ono želi da jede samo, majka mora u tome da ga podrži i da mu pomogne. Kada nauči da jede, ono će naučiti da se ne isprlja. Ukoliko dete ne pokazuje želju da se samo hrani, majka treba da nađe način da ga na to navede.
Roditelji se često žale da je dete izbirljivo. Ponekad ta izbirljivost proističe iz podražavanja odraslih. Zbog toga je bolje pred decom ne govoriti o tome šta tata ili mama ne vole da jedu, ako od njih očekuju da jedu sve. Još je bolje ne iznositi na sto jelo koje jedan od roditelja neće da jede.
Dečja izbirljivost može da bude vezana kako za ukus hrane, tako i za način serviranja. Mališani retko vole ljuta ili suviše masna jela, ali i pun tanjir (jer to zastrašujuće izgleda iz dečjeg ugla). Poneka jela dete zavoli tek kasnije. Međutim, kada počne da uživa u igri, obrok za njega predstavlja «gubljenje» dragocenog vremena, pa se može dogoditi da odjednom počne da «mrljavi» kad jede.
Najvažnije od svega je da detetu jasno stavite do znanja da, ako neće da pojede ono što ste mu pripremili, ništa neće dobiti kao zamenu. Ne nudite grickalice umesto obroka.
Čulo ukusa se razvija veoma rano. Kada se mališan jednom navikne na određene ukuse, teško ga je kasnije od njih odučiti. Zbog toga je važno da se navikava na zdrave ukuse od najmanjih nogu. Ograničite detetov izbor na dva zdrava jela, od kojih može da odabere onaj koji mu se više sviđa.
Srećno!
Autor: Mr sci med. dr Olivera Aleksić Hil, dečji psihijatar, porodični terapeut
Izvor: www.mojpedijatar.co.rs