Adaptacija na vrtić

Početak adaptacije na vrtić

Ima tu svega, mališani koji se prvi put odvajaju od roditelja, pa plaču, vrište, neki se i bacakaju po podu, pa se i roditelji uznemire i suza suzu stiže… Obično roditelji pričaju deci priče za laku noć, ali u periodu adaptacije ovo funkcioniše i u suprotnom smeru, deca pričaju priče roditeljima za dobro jutro. To su sve poznate bajke, svakoga dana je druga na repertoaru, počevši od “spava mi se i ne mogu da ustanem” do “boli me stomak, ne mogu u vrtić danas”. Dete odugovlači, a roditelji su lepo pročitali da treba doći na vreme, već ih hvata nervoza kao da oni idu na neki ispit, hoće li umeti da se pozdrave kako stručnjaci kažu, čvrsto i sigurno, ni suviše brzo, ni suviše polako… Prođe i to nekako uz obećanje kada će doći. Žure oni, tih par sati što su ostavili dete im je kao godina, a kad dođu, ono nije jelo i ni sa kim nije progovorilo…  Hajde kući, pa da se ruča i razgovara…  I sve tako u krug do uveče i ranije da se legne, da sutra na vreme stignu u vrtić. Kad hoćeš, u zlo doba, oko dva po ponoći dete se upiškilo, ustaj, presvlači, pa kod mame i tate u krevet. Ceo cirkus i ujtru opet  na mišiće i u cajtnotu…

U knjigama lepo piše da su to očekivane reakcije deteta u toku adaptacije na vrtić, ali roditeljima nije ništa lakše zbog toga.

Šta je adaptacija na vrtić i koliko traje

Adaptacija na vrtić je prilagođavanje deteta na novu sredinu i traje do potpunog prihvatanja. To znači da se mališani tokom ovog perioda navikavaju na odvajanje od roditelja, ali i nov prostor i osobe sa kojima provode vreme u aktivnostima koje se smenjuju po dnevnom ritmu.

Laka adaptacija na vrtić je najčešća i traje od deset do petnaest dana. U ovom periodu veselo dete može postati plačljivo ili ješan mališan može odbiti hranu u obdaništu.  Ipak, stabilna emocionalna veza koju ima sa roditeljima omogućava mu da relativno brzo prihvati novu sredinu I raduje se dolasku u vrtić.

Kada se desi da dete uporno odbija da ide u vrtić ceo mesec dana, a promene u ponašanju ne jenjavaju, u pitanju je adaptacija na vrtić srednje težine. U ovom periodu može se pojaviti i problem sa spavanjem ili agresivno ponašanje.

Teška adaptacija je vrlo retka i može potrajati nekoliko meseci. Tada je potrebna stručna pomoć i neophodna saradnja tima koji čine vaspitač, roditelj i pedagog ili psiholog.  Deca koja se teško adaptiraju često odsustvuju iz vrtića, imaju nepovoljne uslove u porodici ili neku značajnu promenu, poput selidbe ili rođenja novog člana porodice. U ovakvim slučajevima promene u ponašanju mogu biti korak u nazad, pa dete ponovo sisa prst, piški u krevet, tepa kada govori ili traži dudu koju je prestalo da koristi.

I opet, u knjigama lepo piše da su ove promene u ponašanju deteta prolazne, pa je roditeljima malo lakše od toga.

Šta ne treba raditi tokom adaptacije na vrtić

Nikada, ali nikada roditelji ne treba da se “iskradu” iz vrtića kada se dete zaigra. Uvek se moraju pozdraviti i reći kada dolaze!

Roditelji ne treba da prekidaju adaptaciju na vrtić, osim ako se dete u tom periodu zaista razboli. Kada “uleti” alternativni baka ili deka servis, time šalju detetu poruku da ako dovoljno plače ili ga “boli stomak”, onda ne mora da ide u obdanište. Sa takvim radnim iskustvom, svaki sledeći pokušaj adaptacije biće teži, mališani će plakati jače i više, “bolovi” će se pojaviti i u glavi, kičmi, nogama, a sve u pokušaju da ponovo ostvare željeni rezultat. Iz istih razloga mama i tata ne treba da se vraćaju kada se jednom pozdrave sa detetom i krenu ka izlazu.

Ne treba kasniti u vrtić. Ako se to dešava ujtru, roditelji se od deteta rastaju u žurbi, pa mu to izgleda kao da jedva čekaju da ga se otarase. Ako se to dešava posle posla, dete postaje zabrinuto i uznemireno jer ih nema. Mama ne treba da pokaže svoju tugu kad mališan ujtru gorko plače pri rastanku, niti tata svoju nervozu, kada po podne zbog saobraćajne gužve jedva stiže na vreme, ovakva osećanja se prenose na dete.

Odrasli ne treba ponašanje deteta da doživljavaju lično, niti da pomisle da ih mališani namerno maltretiraju i blamiraju. Dečje reakcije na odvajanje su očekivane i pogoršaće se ako ga roditelji u tom trenutku izgrde, ismeju ili pobesne.

Roditelj ne treba pred mališanom da “preispituje” vaspitačicu, niti da se sa njom dodatno zadržava u razgovoru prilikom rastanka, jer dete tu “vidi” da roditelj nije siguran u osobu sa kojom ga ostavlja. Iako se dete zaigralo u parkiću, mama i tata ne treba na klupi sa komšijama, da “grde”  vrtić ili vaspitača i njihove metode, jer dete sve “snima”.

U periodu adaptacije ne treba kod kuće detetu uvoditi neke nove navike ili značajne izmene u postojećoj organizaciji.

Roditelji ne treba da budu “istražni organi” kada se interesuju kako je bilo u vrtiću, što više insistiraju da saznaju šta se dešavalo, šanse su sve manje. Umesto toga, mogu se igrati vrtića sa igračkama, tu će dete “reći” dovoljno kroz različite likove.

U knjigama sve ovo lepo piše i roditelj shvata da je rođen u pogrešnom telu čoveka, jer to može samo Supermen !

Saveti za lakšu adaptaciju na vrtić

Poželjno je da roditelji pre polaska deteta u vrtić doznaju kakav je dnevni režim i postepeno usklade kućni ritam spavanja, obroka i šetnje sa takvim rasporedom. Takođe, treba na vreme, da obaveste vaspitačice o navikama i osobinama svog deteta. Ukoliko je moguće, najbolje je da mama ili tata uzmu odsustvo sa posla, jer dete ostaje kraće u vrtiću na početku adaptacije. Rastanke roditelj treba da učini kraćim, a dete može zadržati omiljenu igračku pri ulasku u grupu. Važno je da mališanu pokaže da ga voli i kada odbija da ostane u vrtiću, ali ida ima poverenja u vaspitača kome ga predaje.