Ispod svih tih rečenica stajale su dve istine. To je bila ranjenost željna ljubavi, žena koja je u dubini sebe usvojila postavku da je vredna voljenja, samo ako se dovoljno potrudi.
Sećam se da se nisam osećala dobro ako nisam znala odgovor na pitanje šta ima za ručak. Da se nisam smatrala vrednom ženskog bića ako nisam imala čist stan. Ja, ne mi zajedno. Paralelno s time, postojala je i ona druga ja, ona "overachieverica", ona koja veruje u bajku o superženama, ona koja na poslu mora biti tata mata. Domaćica u kuhinji, k..va u krevetu, dama u društvu i bossica u poslu. Sve sam to MORALA biti. I sve sam to bila.
"Gurala sam gurala i gurala preko svojih granica. Govorila sam da stvarima, ljudima i odnosima kojima sam davno trebala reći ne."
Sećam se da me rođenje mog sina, moj početak majčinstva dočekao nespremnu. Nabila se na mene još jedna uloga koja je već težak teret na mojim leđima učinila još težim. Upala sam u postporođajnu depresiju. Ne odmah, ne istog trenutka, ali vrlo brzo nakon porođaja. U onom trenutku kad sam shvatila da sad imam još jednu ulogu u kojoj ne briljiram. Nisam mogla pustiti sebe savršenu u poslu, nisam mogla pustiti sebe savršenu kuvaricu, nisam mogla pustiti sebe uvek nasmejanu, spremnu na zabavu. Sebe spremnu na seks u milion različitih poza, sebe sa savršeno pospremljenim stanom. Sebe vrednu ljubavi… Zaslužnu. Sebe domaćicu u kuhinji, k..vu u krevetu, damu u društvu i bossicu na poslu. Sebe savršenu majku s velikim M.
Nadoknađivala sam manjak ljubavi prema sebi s radom na sebi, meditacijom, sapunastim kupkama i masažama. Ništa mi nije pomoglo. Ništa me nije oporavilo od besomučnog sticanja ljubavi na sve pogrešne i tužne načine.
"Ništa mi nije dalo energiju da osetim da sam opet ja, ona stara ja, jer sam bila prezauzeta nametnutim idealom žene majke kraljice koji nikako nisam mogla doseći."
Ali ajde, bar sam bila na tom putu. Gazila sam u tom smeru. Još malo… Još malo veća zarada i poslovni uspeh, još malo čistiji stan i zadovoljan muž i još malo kuvanja savršeno izbalansiranih obroka za mog tada već toddlera. Još malo i tu sam. Ono što je trajalo godinama da sebi priznam bila je istina koja je celo vreme stajala pored mene i čekala da je pogledam. Transgeneracijski prenos u kom je žena vredna samo kad služi, u kom je mama dobra samo ako je savršena domaćica, u kom je devojka feministkinja jedino ako se nekim čudom probudi kao superžena koja može sve. Spolja nije izgledalo kao da u to verujem. Iznutra, duboko, bilo je to previše jasno za mene. No trebalo je vremena da shvatim šta je to što me tera u preteranu brigu za druge. Slika idealne žene nametnute kroz patrijarhalno društvo kojem su takve žene itekako potrebne.
Malo po malo osvešćivala sam da to postoji i u meni, ne samo u drugim ženama. I znam da mnoge žene vrte glavom kad to čuju, odmahuju izgovarajući – ne, ne ja. Ali istina je da je to negde ukorenjeno u svakoj od nas, samo su neke svesnije, a kod nekih je to duboko, možda čak i skriveno, ali postoji. Celi je svet izgrađen na ženama koje imaju taj majčinski instinkt brige za druge podebljan kapitalističkim stremljenjem da budu superžene. Razgovaram iz nedelje u nedelju sa desetinama žena, i svaka od njih mi odaje tajnu transgeneracijskog prenosa uloge žene.
"Nosimo terete koji izgledaju prelepo jer i jesu prelepi – teret posla i uspeha, teret braka, teret dece, teret brige o sebi, izgleda, teret održavanja socijalnih kontakata i zajednice i teret odnosa sa primarnom porodicom koji su u većini slučajeva blago do teško disfunkcionalni."
U nekom trenutku, definitivno ne slučajno u vreme kad sam rodila svoje drugo dete, svoju devojčicu, moja je duša rekla ne.
Pri tom je važno još jednom reći da ja nikad nisam izgledala opterećeno tim stvarima jer sam, u poređenju sa svojim pretkinjama, svemu tome pridavala znatno manje pažnje. Ali negde, negde duboko, osećala sam se zbog toga manje vrednom. I krenula sa rešavanjem tereta. Još uvek se rešavam postavki koje su od početka bile pogrešne u mojoj glavi. Još uvek traje proces i ponekad mislim da će trajati celog života. Ali neke sam korake napravila.
Prvi od njih bila je revolucionarizacija pogleda na lenjost. Lenjost u mom rečniku nije imala svoje mesto dok nije postala jedina opcija za mene kao posledica potpunog burnouta. Paralelno sam pregorela u poslu i privatnom životu i, u nemogućnosti da se pomaknem u bilo kom smeru, jedino što sam mogla jeste da stojim u mestu. I zavaravala sam se da ću se odmoriti nedelju, dve, mesec…i opet nastaviti u istom smeru i na isti način. Ali to se nije dogodilo.
Pa kad će biti dosta odmora?
No, ono što sam naučila u tom periodu (koji još uvek traje) jeste da je sve preživelo. Moja porodica je preživela i muž je spontano preuzeo više uloga na sebe (iako je trenutno u poslovnom haosu). Moj posao je preživeo i, i dalje, itekako napreduje (iako ne možda tempom kojim bih ja htela) iako u njega dajem barem 50% manje nego pre. I svi moji vredni odnosi još uvek su to iako manje izlazim i manje se družim. Opa!
Ipak, moj svet zadnje dve godine je spavanje gotovo svako popodne. Jasno mi je da sebi to većina ne može da priušti, ali ovo je bio moj način. Sve vreme dok sam spavala popodne, radila smanjenim kapacitetom i drastično smanjila očekivanja oko kuvanja i spremanja, u meni je vrištao glasić – ma dokle ćeš tako!? Pa jesi li sad postala lenčuga? Pa kad će biti dosta odmora? (još uvek ga čujem) Onda sam pročitala nešto negde. Ne sećam se autora, ali rečenica mi se ucrtala u glavu: „In the world of overproductivity and overachievement, taking a nap is a revolutionary act.“ („U svetu preterane produktivnosti i uspeha, spavati posle podne je revolicionarni čin“)
Tako su moje popodnevne dremke i meditacije ili blejanje u neku seriju, za mene postali moja mala borba. Moja mala revolucija kojom rušim sistem nasleđen transgeneracijskim traumama brojnih žena pre mene. Koje su ubile sebe, svoje duše, svoja stremljenja i svoje mentalno zdravlje da zadovolje spoljašnju sliku savršenih odnosa, roditeljstva i brakova.
"Kapitalistički svet, patrijarhalna postavka i potrošačko društvo hrani se našim stremljenjima da budemo savršene superžene."
Stvarajući tu potrebu u nama, koja se zalepila na transgeneracijsku potrebu da zbrinemo sve i svakoga pre sebe, današnje društvo je dobilo savršenog robota koji funkcioniše kao idealni točak u stvaranju sveta koji hrani jedino velikog belog muškarca (pri tom mislim na elitu, ne na naše svakodnevne muške jedinke).
Koncept "motheringa" i dalje je usađen u mene. Čak i nakon što sam zbacila celu hrpu tereta sa svojih leđa, ruksak je i dalje ostao relativno težak. Ima tu još dovoljno stvari koje naprosto ne možemo zbaciti. Bar ne dok su deca malena i uvelike zavise od nas. Bar ne dok ne dobijemo na lotou toliko novca da ga ne možemo potrošiti za ceo život.
„Briga o tim malim bićima je dovoljno teška bez potrebe da im svet učinimo savršenim i da u njihovim glavama mama bude savršeno nepogrešivo biće koje može sve."
Jer ako im stvaramo tu sliku, kad tad će oni videti pozadinu van fokusa – mamu koja je sebe stavila na zadnje mesto, mamu koja nikome nije znala reći ne, mamu koja je napustila sebe da bi ugodila drugima. I to će ponašanje modelirati u svojim odnosima, svojim porodicama i na svojim poslovima.
E, pa to je moja misao vodilja. Ako nešto želim svojoj deci, onda je to da budu autentična, da nikad ne izgube onaj jasni glas koji im govori da su vredna ljubavi samim svojim postojanjem. Želim im da sebi budu na prvom mestu, da im čaša bude toliko puna da se preliva na druge bez truda. Da slede svoj put, a ne moje utabane staze. Da imaju svoje tradicije ili ih nemaju uopšte.
Kako ću sebi ispuniti tu želju, ako neću jasnim primerom, rušenjem generacijskih obrazaca i preslaganjem onog što sam mislila da trebam biti u ono što ja zapravo jesam?
I kad je bolje vreme za to, ako nije za Božić?
Kad svi pamtimo umorne mame i bake koje se takmiče ko je ispekao više vrsta kolača koji se nikad ne pojedu do kraja… Kad svi pamtimo radost i lepotu Božića dok sedimo za stolom, a one se dižu i raspremaju sto perući posuđe do kasnih sati… Kad se mnogi sećaju provlačenja kartica da bi se kupilo deci sve što su ikad poželela jer deca, naša deca…ma za njih samo najbolje. Nikad nisam bila taj tip.
Nikad nisam pekla hrpu kolača i opterećivala se kuvanjem, ali sam bila opsednuta čistim prozorima, poklonima i nasilnim uživanjem jer je TO DOBA godine. A ne. Ne sada. Ne ja. Ne više.
Za ove praznike moji će prozori biti prljavi, a ja ću se baviti revolucijom. Spavaću svako popodne. Neću kupovati nepotrebne poklone. Pre nego što ispunim očekivanja o bilo kakvoj božićnoj tradiciji, slušaću da li iz sebe čujem: da. Ako ne, prekidam tradiciju. Moja će nova tradicija biti lenji dani, popodnevni spavanjac i dosadni božićni filmovi.
Ko je sa mnom?
Tekst prenosimo u celosti uz odobrenje portala Supermame.hr
Autorka teksta je Ivka Armanda Todorović (@brutalnosvoja) za novogodišnje izdanje SUPERMAME magazina koji i vi možete prelistati potpuno besplatno klikom na link OVDE ili na sliku ispod.
