Čekaj, da li je on to stvarno zaboravio moje ime? Ne mogu da ga krivim. Često tokom igre kada on kaže „Mama“, ja mu odgovorim, „To je moje ime, nemoj da ga istrošiš!“ u šali.
Ali jeste bilo istrošeno. Važnije, JA sam bila istrošena.
Tako je, pre neko veče, moj muž došao kući i pozdravio se sa svima. Na kraju je došao do mene I rekao mi „A kako si ti mama?”
Dodala sam mu bebu i rekla „Ja idem da se istuširam.”
U kupatilu sam se pogledala u ogledalo i rekla sebi „Keti, Keti, Keti.”
Pozvala sam drugaricu i ćutala dok ona nije rekla „Keti, ej Keti? Jesi tu?“
Da, pomislila sam, sa olakšanjem. Još uvek sam tu.
Radi se o tome da kada si mama, ti si zapravo sve. Moraš svašta da budeš. Popravljač problema, šef, učiteljica, sudija, pronalazač svih izgubljenih stvari.
I očekuje se da sve te stvari obavljaš na visokom nivou. Jer odgajaš ljudska bića.
A zatim, naravno, moraš da vodiš malo računa i o sebi, da prvo sebi staviš masku sa kiseonikom jer srećna mama odgaja srećnu decu itd. Jedino što, ponekad, ne zaboraviti na sebe, bude samo još jedna stvar koju treba uraditi sa spiska.
Nemojte pogrešno da me shvatite, volim što sam mama. Imam četvoro dece koju obožavam. Jednom me je trudna prijateljica pitala kako je to biti mama. Pažljivo sam birala reči da je ne bih uplašila.
„Biti mama podrazumeva mnogo momenata. Svi ti momenti imaju različitu težinu. Iskreno, više ima loših nego dobrih trenutaka. Po ceo dan neko baca razna ’sranja’ na tebe. Ponekad i u bukvalnom smislu te reči. Neizbežno je da ćeš u nekom momentu imati pravo sranje na sebi. Ali, onda se desi neki mnogo značajniji momenat. Kao na primer prvi smeh ili šaputanje ’Volim te mama’ i mraku. Ili sam osećaj malih ruku oko vrata. Ili oči koje te gledaju značajno, jer si ti ceo svet. I ti trenuci su mnogo veći i lepši od svih ostalih.“
Ali biti mama je jako težak posao to je činjenica. I zato sam ja jednog dana odlučila da dam otkaz na tu poziciju.
Nisam sigurna koji je to momenat tačno doveo do te odluke. Možda je to bilo kada je moje sedmogodišnje dete počelo da plače jer sam pogrešno isekla njenu pomorandžu. Ili kada je moja osmogodišnja devojčica zalupila vratima i viknula da me mrzi.
„Dajem otkaz“, promrmljala sam sebi u bradu.
Otišla sam u svoju sobu i sela na krevet pokušavajući da razumem šta ta odluka znači. Dala sam otkaz na poslu na kom ne možeš da daš otkaz.
Nisam želela da odem. Mislim, moje male kolege koje sam sama napravila su me iscrpljivale. Ali, previše bi mi nedostajali.
Jednostavno sam završila sa roditeljstvom i sa tim da sam samo mama.
Pogledala sam se u ogledalo i pitala sebe „Ko si ti bila pre nego što su te prozvali mama? Ne znam.“ Ok, to je teško pitanje. Previše.
„Šta si volela da radiš?“
Volela sam da slikam. Toga se sećam. Bila sam umetnik. Puno sam pisala i slikala.
Otišla sam i izvukla iz kutija neki stari pribor za slikanje i sve postavila. „Mama, hoćemo da crtamo?“ pitala je moja ćerka. „Ne, nećemo MI nego JA“, rekla sam.
Volela sam da slikam. Toga se sećam.
Izgledala je zbunjeno. Onda me pitala da li može da pojede sladoled. „Naravno“, rekla sam joj. Pogledala me je kao da mi je izrasla druga glava.
„Ali, sada je 9.30 ujutru? A kažeš da ne mogu da jedem sladoled dok ne završim domaći. I to je hrana koju ponekad jedemo.“
„Molim? Možeš da pojedeš jedan ako hoćeš.“ Već sam mislima bila na potpuno drugom mestu i udubljena u jarku žutu boju koja je već bila na platnu.
„Dosadno mi je, hoću napolje, ali pada kiša“, kukalo je moje sedmogodišnje dete.
„Pa idi skači malo po krevetu“, rekla sam joj.
„Ali, ne smemo da skačemo po nameštaju“, odgovorila je ona.
„Danas možete“, rekla sam ja.
“Vauuu, mama je poludela”, vikali su u glas. Ja sam se samo nasmejala.
Kada je moj muž došao sa posla, kuća je bila u potpunom haosu. Pitao me je „Da li znaš da naše dete trči okolo golo po blatu?“
„Da, znam“, rekla sam mu. „Nije hteo da se obuče i rekoh super, manje pranja za mene!“
„Ok…“, pogledao je okolo po kući i svom haosu. „Keti, šta si radila danas?“
„Slikala sam“, rekla sam smejući se kao manijak. „Ceo dan sam slikala.“
„Ok,“ rekao je, „Ok.“
„Šta ima za večeru mama?“
Imate viršle i pomfrit gotove. Moj četvorogodišnjak me uzbuđeno pogledao ali ipak pitao sa dozom nepoverenja „Ali kažeš da moramo da jedemo dugine boje, gde su one tu?“.
„To je zlatna dugina boja sa malo crvene. Uživaj.“, rekla sam mu.
To veče sam legla u krevet osećajući se kao stara ja više nego ikada u zadnjih nekoliko godina. Znala sam da to nije održivo. Znala sam da deca moraju da se obuku i da ponovo jedu povrće. Ali, ponekad ću dati sebi ’slobodan dan’ i samo odraditi roditeljstvo.
Preporučila bih to svima. Samo dajte otkaz na dan.
Jer, koliko god bili srećni i koliko god roditeljstvo bilo privilegija i dar, važno je zapamtiti – tvoje ime nije mama.
Izvor: mamamia.com.au