Biti mama negde drugde – na Novom Zelandu

O tome kako je biti mama na Novom Zelandu piše nam Aleksandra.

Novi Zeland – zemlja dugačkog belog oblaka

Novi Zeland je ostrvska država u Tihom okeanu koja se sastoji od dva velika ostrva, Severnog i Južnog, koje razdvaja Kukov moreuz i pet manjih naseljenih ostrva. Zbog specifičnog položaja jedno je od poslednje naseljenih mesta na planeti. Glavni grad je Velington, a najveći je Oklend. Novi Zeland je parlamentarna demokratija, na čelu je je britanska kraljica. Većinu stanovništva čine doseljenici iz Evrope, a najbrojnija manjina su domoroci – Maori. Snažan pečat maorske kulture koji vodi poreklo od polinežanske, nezobilazan je deo identiteta modernog Novog Zelanda. To je primetno ne samo u književnosti, umetnosti, već i u sportu. Muzičko scenski nastup “kapa-haka” sastavni je deo sportskih događaja na kojima učestvuje njihova reprezentacija. Haka – nekada tradicionalni ratnički ples kojim je trebalo uplašiti neprijatelja isplaženim jezikom, vikom i energičnim udaranjem nogama o tlo, danas izvode ne samo sportisti, već i žene i deca kako bi ukazali dobrodošlicu. Stanovnike Novog Zelanda nazivaju i Kivijancima, ali ne zbog čuvenog južnog voća. Ne, taj naziv je zbog retke kivi ptice, koja je osim lista paprati, jedan od osnovnih simbola te nacije. Kivi ptica spada u ugroženu, endemičnu vrstu koja se svrstava u red nojeva.

Maorski naziv za Novi Zeland je „aotearoa” što znači „zemlja dugačkog belog oblaka”. Među lepotama ovog pacifičkog ostrva su ne samo beskrajne plaže, fjordovi od kojih zastaje dah, ostaci vulkanskih planina pretovoreni u nacionalne parkove gde je priroda stvorila nijanse boja za koje niste znali da postoje, već i skijaški centri, gejziri, vinogradi, nepregledni pašnjaci, nedirnuta priroda koju nam je najbolje dočarao režiser Piter Džekson u filmskoj trilogiji „Gospodar prstenova”. Većina ljudi reći će da je to kraj sveta, ali za mene je Novi Zeland početak sveta, jer upravo tamo prvo sviće dan i stiže Nova godina. Upravo tamo u susret 2004. godini, samo dve nedelje pre katoličkog Božića, u sred leta, na južnoj polulopti, rodio se moj stariji sin.

Prvi sustret sa zdravstvenim sistemom na Novom Zelandu

Po preporuci rođake koja je godinama živela u Velingtonu, zakazujem sam svoj prvi pregled kod lekara opšte prakse tzv. GP i odlazim u Dom zdravlja na pregled. Moje prvo iznenađenje dok čekam da me prozovu je što su svi lekari u civilu, dakle niko ne nosi bele mantile. Ljubazna Kineskinja prilazi mi u čekaonici i vodi me do svoje ordinacije koja izgleda kao divno uređena soba. Tada shvatam da će ona biti i moja ginekološkinja sve dok ne ostanem trudna. Sve redovne ginekološke preglede radi ona između svih ostalih konsultacija koje radi kao lekar opšte prakse. Jednom godišnje na kućnu adresu stizaće vam pismo od doktorke kao podsetnik da uradite obavezni Papa test. Ako ne dođete, oni vas opet podsete telefonom. Dakle, ništa nije prepušteno slučaju.

Kada sam saznala da ću postati mama, doktorka mi preporučuje budućeg ginekologa koji će do porođaja voditi računa o meni. Na Novom Zelandu imate dve opcije: da izaberete svog ginekologa, što se plaća, ili da se odlučite na potpuno besplatno vođenje trudnoće kod lekara koji vam zapadne. Pošto je bila prva trudnoća, ja sam izabrala prvu opciju. Moj doktor je bio Švajcarac Mihael Sangali koji radi u državnoj bolnici u Velingtonu gde ću se i poroditi.

Porođaj u atmosferi kao kod kuće

Nakon upoznavanja sa dr Sangalijem, posle nekoliko nedelja, dakle na samom početku trudnoće, upoznajem i svoju babicu koja će mi biti od tada na raspolaganju za sve. Ona će mene i supruga pred sam porođaj voditi i u obilazak porodilišta, što je redovna praksa za sve buduće mame, kako bismo se suprug i ja upoznali sa bolnicom – gde je ulaz za porodilište, gde je parking, kako sve funkcionište, kome se javljamo i slično. Znate, u tim trenucima svi smo previše uzbuđeni, pa mnogo znači kada vam je teren „poznat“. Na porođaj dolazite u garderobi u kojoj se osećate najugodnije. Ne presvlačite se. Nema spavaćica, ni bolničkih haljina. Nema klistiranja, brijanja i ostalih, za žene u tim trenucima, potpuno neprijatnih procedura.

Na moja pitanja, zašto nema klistiranja, šta ako se nešto desi tokom porođaja, moja babica spremno odgovara: „Draga Aleksandra, porođaj je potpuno prirodan proces, a samim tim i sve što se dešava tokom porođaja. Organizam se sam priprema i čisti za to, mi to ne radimo”.

Sa mnom u sobi je sve vreme bio moj suprug, kao i moja mama koja je došla iz Beograda. To se ne plaća i preporučuju da u tim trenucima budete sa voljenim osobama. Isto tako, preporučuje se da porođaj bude ili u kadi (ponavljam, ovo je državna bolnica) ili u čučećem položaju jer je najprirodniji zbog, kako su mi objasnili – zakona gravitacije. Dakle, sve suprotno mojim dotadašnjim shvatanjima i predrasudama da žena tokom porođaja treba da leži na krevetu. Naravno, birate položaj ukoliko sve ide po planu.

Budući da je moja beba imala 4.280g, porođaj se završio carskim rezom. Tom operacionom zahvatu je prisustvovao i moj suprug. Budući da sam se porodila uz epidural (koji se takođe ne plaća), bila sam sve vreme budna i videla sina kada je došao na ovaj svet. Prve reči lekara i anesteziologa kada su ga podigli i kada je zaplakao bile su: „Ovo će biti neki uspešan srpski košarkaš”. Kivijanci inače poštuju Srbe kao izuzetne i uspešne sportiste.

Još jedna neobična zanimljivost jeste da vas na Novom Zelandu lekari pitaju da li želite da sačuvate posteljicu. Naime, iako mnogi to ne rade, čuvanje posteljice je deo paganskog običaja i verovanja Maora da zakopavanje posteljice u dvorištu kuće donosi sreću i dug život novorođenčetu.

Bez širokog povoja i švedskih pelena

Bebu je tata odmah nakon kupanja i ocenjivanja obukao u odelce koje smo svečano pripremili za tu priliku. Dakle, nema uvijanja bebe u „švedske pelene” kao vekne hleba. Odmah se stavljaju jednokratne pelene. I ne brinite, sa kukovima će – uveravaju njihovi lekari – biti sve u redu, a u to smo se i mi uverili.

U sobi sam bila sama sa deteteom, i to se, naravno, ne naplaćuje. Iako je bio CR porođaj, beba i u takvim situacija ostaje u sobi sa majkom. Iznad kreveta sam imala zvonce kojim sam u svakom trenutku mogla da pozovem medicinsku sestru. Na svaki moj poziv, one su dolazile bez ljutnje, mrštenja ili negodovanja, bez obzira da li je moja beba plakala ili sam bila žedna, ili mi je jednostavno bila potrebna pomoć da podignem bebicu iz kreveca i držim pored sebe. One su mi pomagale prvih dana da se okupam i šetam. Inače, svakog dana dobijate predlog jelovnika koji se sastoji od tri jela. Vi zaokružite šta želite da jedete.

Babica je vodila mene i muža na prvo prvo kupanje bebe gde nam je strpljivo, korak po korak, objašnjavala kako treba kupati bebu – kojim redom, kako oči, kako uši i sl. Tada nam je otkrila i jednu neverovatnu činjenicu u koju smo se odmah i sami uverili. Naime, sve bebe, kada se rode, imaju nekoliko dana razvijen instinkt za hodanjem. Tako je ona uspravila našeg sina i on je, na naše zaprepašćenje, napravio prve korake. Posle smo, naravno, prošli višemesečnu fazu nošenja i puzanja, pre prvih ozbiljnih koraka.

Nega i podrška babice puna tri meseca

Posle pet dana, došli smo kući. Babica je dolazila da nas obilazi naredna TRI meseca. U početku učestalo, merila mi je pritisak prvih pet – šest dana, pregledala bebu, kupala, čistila pupak i sve beležila u dnevnik koji sam dobila po izlasku iz bolnice, a potom jednom nedeljno, pa jednom u dve nedelje. Kao poklon od bolnice, po izlasku, naš sin je dobio i svoju prvu člansku kartu za gradsku biblioteku.

Baby shower, dojenje i još neke zanimljivosti sa Novog Zelanda

Jedan od divnih običaja koji sam pokušala da primenim kod svojih prijateljica u Beogradu jeste „baby shower” koji su mi na Novom Zelandu organizovale drugarice i koleginice Kivijanke pre porođaja. Sakupile smo se u mom stanu, sve su donele sitne poklončiće za bebu i mene i svaka od njih napravila je neki svoj mali specijalitet, pa smo se počastile. Cilj tog druženja jeste da se mama opusti sa svojim prijateljicama, ali i da dobije prve neophodne stvari za negu bebu, ali i sebe. Suština je da to druženje bude iznenađenje za mamu.

Pre moje trudnoće, viđala sam mame kako u kafićima, restoranima, i na plažama bez kompleksa, ali i bez osuđujućih pogleda, doje svoje bebe. Tada sam pomislila koliko je to izuzetno ohrabrujuće i motivišuće za sve mame.

Ali taman kad ste pomislili da je baš sve idealno, moraću da vas razočaram. Tri meseca nakon porođaja, morala sam da se vratim na posao. Plaćeno porodiljsko odsustvo veoma je kratko, tako da je jedna od opcija part-time posao, što je meni bilo omogućeno jer sam radila u jednoj apoteci u centru grada.

Dostupnost i prilagođenost mesta

Iako sam Novi Zeland napustila kada je moj sin imao samo 5 meseci, mogu reći da, kada je reč o dostupnosti mesta na Novom Zelandu, sve dobro organizovano. U svim većim supermarketima postoji poseban prilaz za kolica, u tržnim centrima posebne prostorije za presvlačenje beba. Isto tako, moj poslodavac nije imao ništa protiv da dojim kada sam se vratila posle tri meseca na posao. Radila sam i vikendom, tako da mi je moj muž dovozio bebicu da je nahranim. Parkovi za decu su još kada sam stigla na Novi Zeland, pre 15 godina, bili moja najveća fascinacija. Svi su bili u fantastičnom stanju, potpuno bezbedni. To je bio moj prvi utisak. Svi su imali zaštitne ograde i podloge, izuzetno kreativne sprave.

Povezanost mama i njihova umreženost

Budući da nisam dugo bila u ulozi mame na Novom Zelandu, nemam mnogo iskustva u druženju sa drugim mamama. Međutim, postoji organizacija koja se zove Plunket servis koja svim Novozelanđanima pruža potpuno besplatnu podršku u odgajanju i podizanju dece uzrasta od rođenja do 5. godine. Od njih možete iznajmiti sedište za kola za bebu, razne igračke; organizuju susrete i druženje sa roditeljima koji žive u istom kraju kako bi se mame koje imaju decu sličnog uzrasta međusobno upoznale. Isto tako, organizuju i razne edukacije za mlade roditelje na temu uloge roditeljstva, ali i pravilnog razvoja deteta. U Plunket servisu rade medicinske sestre i imaju besplatnu liniju za razne savete nešto poput naše „Halo bebe” koja radi 24/7. Osim medicinskih sestara, veliki broj volontera takođe radi u ovoj organizaciji.

Autorka teksta je Aleksandra Mihajlović, profesorka francuskog jezika i PR

Sve tekstove iz serijala čitajte u rubrici: Biti mama negde drugde (LINK) 

Pratite i #MamaNegdeDrugde na Facebook-u.