Biti mama negde drugde – u Austriji

Kako je biti srpska mama u Austriji piše nam Dejana.

Biti pre svega mama, bila je moja velika želja, ali se nikada time nisam opterećivala. Mislila sam da će se i u mom životu sve dešavati po redosledu koji je tradicionalno utvrđen za ženski pol: škola (čitaj – diploma), posao, muž, pa deca. I kod mene je bilo tako, sve dok nismo došli do dece.  Ali, da se malo vratim unazad.

Radila sam nekoliko godina kao novinarka na RTV Studiju B, kada sam 2000. godine upoznala mog muža. Ivan je bio na doktorskim studijama u Bazelu, u Švajcarskoj i „zabavljali“ smo se na daljinu. Godinu dana kasnije smo se venčali i nastavili da živimo na relaciji Beograd – Bazel. Naravno, svi su očekivali da odmah ostanem u drugom stanju i da dobijemo dete. Znate već kako to ide: dok si sama – kada ćeš da nađeš nekog, pa kada nađeš tog nekog – a kada ćeš da se udaš, pa posle –  kada će deca, ako dobiješ jedno – kada će drugo? Većina tih pitanja je dobronamerna, ali stvarno ume da vas iznervira!

Većina naših prijatelja već je imala klince i kroz njihova iskustva sam mogla da vidim kako izgleda odgajati dete u Srbiji: gde je najbolje za šetnju kolicima i gde nema previše parkiranih automobila na trotoarima (iskustva iz raznih krajeva Beograda), koji park je čist ili gde nema kučećeg izmeta u pesku, gde su najjeftinije pelene, gde presvući bebu ako vas „nezgoda“ zadesi na ulici ili u prodavnici, odnos sugrađana prema trudnicama i mamama sa malom decom, da li im ustaju u prevozu i da li im pomažu da unesu kolica u prevoz ili ih psuju, kako upisati dete u željeni vrtić ili školu, itd.

Međutim, razliku u mogućnostima vaspitavanja i podizanja dece u Beogradu i Bazelu sam primetila još tada. Najveća razlika se ogledala u bazičnoj finansijskoj mogućnosti da deci obezbedite osnovne stvari, bez računice da, na primer, ako ovog meseca kupiš cipelice, sledećeg ćeš možda moći jaknu za zimu. Švajcarska nudi mnogo sadržaja za decu svih uzrasta, od urednih i čistih parkova sa ograđenim igralištima, preko prijatnih i čistih obdaništa koja nisu pretrpana decom i nervoznim vaspitačicama, do školica raznih vrsta gde deca mogu da ispolje svoju kreativnost i unaprede znanja iz oblasti koje ih zanimaju. U Beogradu, u to vreme, toliko mogućnosti nije bilo, niti su bile dostupne većini roditelja.

S druge strane, najveći deo prijatelja i poznanika u Švajcarskoj i danas dovodi bake i dede ili žene iz Srbije, kako bi čuvali decu posle obdaništa i škola i vodili ih na sve te aktivnosti. Plaćati lokalnu bejbisiterku znači da ste baš bogati!

Kada je 2008. godine dobio posao u inostranstvu, muž me je pitao da li želim da idemo u Beč ili ne. U tom trenutku smo već 6 godina pokušavali da dobijemo bebu i prošli nebrojeno puta razne analize, intervencije, inseminacije i vantelesne oplodnje. Nikada nisam gubila nadu i padala u depresije, ali sam bila baš umorna od svega. Videla sam odlazak iz Beograda kao mogućnost novog početka, a naravno da sam se nadala da bi možda baš ta odluka mogla da donese i novi rezultat –  malog ili male, nove članove naše porodice.

Šest meseci po dolasku u Beč odlučili smo da okušamo sreću u novom gradu sa novim lekarima. Na početku nove 2009. godine, naše želje su se ostvarile! Ostala sam u drugom stanju i postali smo najsrećnji ljudi na planeti!

U Austriji – kolicima svuda

I pored hormonske terapije koju sam morala da uzimam, trudnoća u Beču je bila predivno iskustvo. Šetala sam i gledala u koji park ću da vodim bebu, kuda mogu da prođem kolicima i koja kolica da kupim,  gde ću da je presvlačim napolju. Sećala sam se svih iskustava svojih drugarica i shvatila da je Beč sjajan grad za podizanje dece.

Prvo, uslovi u porodilištu su bili sjajni: novi kreveti sa električnim podizačima, hrana odlična, svaka soba ima čisto i opremljeno kupatilo, a beba je pored vas kada želite. Ukoliko hoćete da se odmorite i odspavate, sestra odnese bebu u drugu sobu. Sutradan po porođaju dolazi fizioterapeut da vam pokaže koje vežbe da radite kako biste se što pre oporavili i povratili snagu. Babica je tu da vam pokaže kako da presvučete bebu, kako da je dojite i ono što je najvažnije – svi su ljubazni i rade svoj posao sa osmehom.

Drugo, kada sam se porodila i kada je Mihailo konačno došao na svet, stigao je paket dobrodošlice od grada Beča. Unutra su bile obične Pampers i „bio-pelene“ od bio-pamuka, flašica za mleko, kreme za lice, telo i guzu (naravno da mi je mama već donela nekoliko pakovanja Pavlovićeve kreme), nekoliko kesica raznih čajeva za dojilje, protiv grčeva za bebe, itd. U paketu su se nalazile i brošure sa svim potrebnim informacijama – vodič kroz institucije i ustanove grada Beča i koje vam se mogućnosti, kao novopečenom roditelju, pružaju. Postoje školice roditeljstva koje možete da pohađate sa bebom u naručju, razne igraonice za razvoj deteta, a pritom ne mislim na „igraonice“ u tradicionalnom smislu kojih ima na pretek. To je, na primer, veoma popularna muzička igraonica gde se dete upoznaje sa osnovnim instrumentima, u skladu sa svojim uzrastom. Za bebe su tu štapići, ksilofon, bubnjevi, razne udaraljke, itd. Svaki deo grada ima ih nekoliko i cene su vrlo pristupačne.

Treće, kolicima možete svuda! Skoro svaka metro stanica ima lift, a na ulicama nema kola parkiranih na trotoarima. Šetate bezbrižno i bez muke sa svojom bebom, uživajući u gradu, arhitekturi i prirodi.

Bečlije su ponosne na svoje parkove i svaki sunčani dan provode na travi i u prirodi. Tamo nije zabranjeno gaziti travu; naprotiv! Svi donose ćebad i prostirke i uživaju čitajući knjige ili prosto, odmarajući na suncu. Mame i na igrališta donose prostirke i prave „piknik“, što klinci stvarno obožavaju. Dečja igrališta su ograđena, sa kapijama koje ona ne mogu lako da otvore, tako da bez straha možete da pustite dete da trčkara i da se igra koliko i kako želi.

Jedini problem na koji sam nailazila, ne tako često, ali dovoljno da me uznemiri, jeste diskriminacija na osnovu porekla. Kada sam se porodila i krenula u parkove nisam znala nemački, možda par rečenica. U razgovoru sa bečkim mamama koristila sam engleski jezik i sve je bilo u redu dok ne bi pitale odakle dolazim. (Sa Mihailom sam, naravno, pričala srpski.) Kako čuju da sam iz Srbije, iz Beograda, uz blagi osmeh se komunikacija prekida. Na sreću, Beč je prepun stranaca, tako da je bilo mama iz čitavog sveta. Razgovarale smo na engleskom i vežbale nemački uz smeh.

Vrtići u Austriji

Kada je došlo vreme da Mihailo krene u obdanište, shvatila sam da su sva državna obdaništa besplatna za sve građane Beča. Zbog toga što nisam radila, nisam mogla da upišem dete u državno, već u privatno obdanište. S obzirom da država plaća i privatnim vrtićima dotacije, moja mesečna doplata je iznosila 110 evra. Složićete se da je to više nego pristupačno za austrijske prilike i plate. Urednost, čistoća, disciplina i maksimalna posvećenost deci bile su sjajan osnov za Mihailov odnos prema novoj sredini u kojoj se govori nemački. Tu su radile i dve vaspitačice iz naših krajeva, tako da nije bilo problema sa sporazumevanjem. Meni je bilo važno da neko njega razume kada kaže da je žedan ili da mora u toalet, mada je vrlo brzo savladao osnove i na nemačkom jeziku.

Druženje sa drugim mamama

Najviše su mi značile moje drugarice iz Beograda koje sam tamo upoznala. Pre svih mi je važna Dijana, koja je tada već imala trogodišnjeg Viktora, a potom je rodila i Katarinu. Stanovale smo u veoma blizu, bukvalno iza ćoška. Ona me je uvela u „svet roditelja“ u Beču. Zatim je tu Ivana, koja je samo godinu i po ranije rodila Marka. Posle obdaništa, a kasnije i posle škole, provodile smo vreme zajedno, tako da su Marko i Mihailo i danas najbolji drugovi. Sve tri smo posećivale jedna drugu, pravile zajedničke ručkove, priskakale jedna drugoj u pomoć kada je bilo potrebno, vodile decu u parkove i na igrališta i branile se ponosom i gordošću od primitivizma. Nas nekoliko smo u početku mog boravka činile jezgro srpskih mama u 9. becirku, a kanije su nam se pridružile i Maja, Nataša M. i Nataša K., Marijana, Mirjana i još mnoge divne žene i drugarice koje su mi pomogle da prebrodim emigrantske teškoće. Bliskost koju i danas osećam prema njima teško je rečima objasniti. Kada smo se vraćali za Beograd, na oproštajnoj ženskoj večeri je bilo toliko izmešanih emocija, iz jedne u drugu krajnost, od plača do najgrlenijeg smeha. Drugarice zauvek!

Povratak u Beograd

Sada sam opet u Beogradu i u susretu sa životom ovde, gledam na Beč sa nostalgijom, što je verovatno i normalno. Teško mi je kada vidim sa kakvim se teškoćama susreću roditelji u Srbiji. Prenatrpana obdaništa, manjak pedijatara u domovima zdravlja. Parkovi su relativno uređeni, ali nema dovoljno igrališta za decu. Nisu ni ograđena, a i često su veoma prljava i puna izmeta i otpadaka. O skupoći dečjih stvari i igračaka u Beogradu (u poređenju sa Bečom) ne bih želela sada da govorim. Neverovatno je da su ovde dečije potrepštine 20-30% skuplje nego u Austriji!

Lepa strana povratka u Beograd je da je Mihailo bio iznenađen i srećan što sva deca ovde govore srpski i što su mu ovde bake i deda, a svoju sestru Danicu voli najviše na svetu. Mi smo se, posle 7 godina odsustva, nekako privikli na život u Beogradu, jer tu imamo porodicu i najbolje prijatelje. Svaki (manji) problem se rešava jednim ili dva poziva. Život nosi nove izazove, lepe i manje lepe. Moram još da napišem i da je svaki grad lep na svoj način, ali jedino si ovde svoj na svome. Svuda pođi, kući dođi.

A Mihailo, iako mu je sada potpuno normalno da živi u Beogradu, ipak ponekad uveče pita kada ćemo opet u Beč da vidi svog najboljeg druga Marka i da se igra u Lihtenštajn parku. C’est la vie.

Autorka teksta je Dejana Videnović

Sve tekstove iz serijala čitajte u rubrici: Biti mama negde drugde (LINK) 

Pratite i #MamaNegdeDrugde na Facebook-u.