Biti mama – to je ljubav za sva vremena

„I stvarno“, potvrdila je drugarica,“kada prolaziš pored našeg stana, mislim da se samo čuje – mama,mama,mama…“

Setila sam se danas tog našeg razgovora, kada sam na jednoj simpatičnoj internet stranici, videla crtež mame, prikazane kao super heroja, sa sve crvenim plaštom, a pored toga natpis : “ Moj nadimak je Mama, ali moje puno ime je Mama, mama, Mama, mama …“

Zaista, preslišavam se koliko puta u nedelji pozovem mamu. Da je pitam, kako beše ide onaj pretposlednji deo recepta njene čuvene čokoladne torte, da li je čula na vestima kakvo će vreme da bude sutra, kako se osećala juče, nakon onolike kiše (ima problema sa srcem), šta radi Negra, njeno kuče…

Ponekad imam konkretne razloge da je pozovem, ponekad mi nikakav poseban razlog ne treba. Pozovem je samo da bih joj čula glas. Da bih se, na delić sekunde, osetila kao dete sigurno u maminom zagrljaju.

Ipak, ona uvek misli da postoji razlog, nego se jednostavno snebivam da je pitam za pomoć, da je ne bih opterećivala. Ne seća se da je i ona tako, svojevremeno, zvala svoju majku i svraćala kod nje, kad god je imala vremena. A još više onda, kada nije imala baš mnogo vremena, jer je nanina bolest  brzo napredovala.

Mama misli na mene. Ona je moja najveća podrška i najoštriji kritičar.

Kada govori iskreno, to ume da zvuči ponekad i grubo. Zato se tu-i-tamo „posvađamo“. Ipak, čak i tada, ja znam da me ona voli i da je tu za mene. I ona zna da je ja volim i da sam tu za nju.

I kad smo veliki, za naše majke smo mali. Uvažavaju one nas i poštuju naše mišljenje, ali ipak… Ponekad ne mogu da odole onom čuvenom: “U moje vreme… “ ili „A kad si ti bio mali (mala)…“ Žele da nas podsete. Da nas nauče, ako misle da nas nešto nisu do kraja naučile. Da nas sačuvaju ili ojačaju.

Jer, biti mama – to traje čitav život. To nije „posao“ samo za žene koje imaju malu decu ili decu tinejdžere. To je ljubav za sva vremena.