Svaki roditelj je u iskušenju da pretera u roditeljstvu. Ima puno onih koji konstantno jure za detetom braneći ga od svake nepravde, štiteći ga od drugih, pomaganjem u svakodnevnim zadacima itd. Postoje i oni roditelji koji veruju da moraju stalno da nose dete ili dele krevet sa njim kako bi ostvarili sigurnu vezu. U svim svojim formama, „preterano roditeljstvo“ izgleda sasvim logično gledano sa strane. Roditelji žele da im deca rastu osećajući se voljeno i srećno.
Međutim, kako navodi Psychology Today, ovo pokazuje opšte nepoverenje roditelja, kako u druge roditelje tako i u različite institucije i ustanove, koje ih tera na preveliku brigu i zaštitu dece. Oni precenjuju sopstveni uticaj na razvoj deteta. Ovo takođe pokazuje i nepoverenje roditelja u prirodan tok razvoja i dečiju spontanu želju za učenjem. Oni nemaju poverenja u činjenicu da se privrženost razvija i nastaje iz normalne brige o bebi. Nagon roditelja da intervenišu postaje još jači kada oni decu vide kao surogate za ispunjenje sopstvenih želja i snova.
Međutim, redovno uskakanje da bi se se odrasla deca zaštitila od stresa – pretpostavljajući da smo im potrebni u svakom trenutku kako bi se osećala sigurno – šteti njihovom razvoju na duge staze. Studija nekoliko stotina različitih odnosa između roditelja i dece pokazala je da roditeljstvo koje nije u skladu sa uzrastom deteta stvara besciljne ljude sklone depresiji sa manjkom sposobnosti da naprave plan i sprovedu ga u delo. Ne dozvoljavajući deci da se „sapliću“ na male stvari, roditelji sprečavaju razvoj veština preživljavanja i razvoj samopouzdanja, što prouzrokuje dugoročnu zavisnost i oslanjanje na roditelje.
Konstantno preterano mešanje roditelja dovodi se u vezu sa povećanim verovanjem deteta da mu sve „sleduje“. Deca koja su navikla da od roditelja dobijaju sve što im je potrebno bez ikakvog napora misle da imaju pravo na sve ali da nisu dovoljno sposobni da postignu ono što žele. Ovakvo razmišljanje izaziva dalja razočarenja u životu kada društvo pokaže da se priznanja ne dobijaju tako lako.
Šta je to „blago zapostavljanje“?
Nasuprot zaštitničkom roditeljstvu, blago zapostavljanje je kao vakcina. Ako se deca bore sa malim nedaćama ona će razviti određene veštine preživljavanja i steći samopouzdanje da mogu rešiti šta god im stane na put. Pod blagim zapostavljanjem se podrazumeva distanciranje roditelja od manjih problema uz jasno stavljanje do znanja da su tu čak i kad nisu „vezani“ uz dete, da dete zna samostalno da rešava probleme i jedini je način da osete snagu roditeljske veze i osećanje sopstvene sposobnosti.
Dozvolite deci da žive sa razočarenjem i rešavaju svoje probleme samostalno, koliko god je to moguće, uveravajući ih da ste čuli njihove brige i da ste uvek dostupni za moralnu podršku. Verujte u njihovu sposobnost da prebrode svaku prepreku koja im se nađe na putu. Posao roditelja je da pomogne detetu da postane samodovoljno. Puštajući ih da se uhvate u koštac sa razočarenjem je jedan od najboljih treninga koji mogu dobiti za suočavanje sa većim izazovima u životu.
Slika: a4gpa/Flickr.com i Pink Sherbet Photography/Flickr.com
Kakvo je vaše opažanje sopstvenog i ponašanja roditelja koje znate? Da li ste zaštitnički ili slobodniji tip?