Da li je potrebno da baš svaki put budemo iskreni?

Kvalitetna komunikacija se zasniva, pre svega, na uzajamnom uvažavanju. Na shvatanju da svaki čovek ima svoj lični pogled na svet, koji uopšte ne mora da bude ni približno sličan našem. Ako krenete od toga, lako ćete naučiti veštine asertivne komunikacije.

Osoba vam se požali na  problem. Vi, kao neko ko stvari posmatra sa strane, vidite u čemu je stvar. U najboljoj nameri, požurite da je „posavetujete“, uputite je na „pravi put“ ili joj „otvorite oči“. Pazite! Rizikujete da izgubite poverenje te osobe. A može doći i do svađe.

Retko se dešava  da osoba zaista ne vidi u čemu je problem. Češći slučaj je da, jednostavno, nema snage ili ne želi da se suoči i nosi sa tim. Možda joj je samo potrebno da nekome naglas kaže to što je muči.

Lepota je u različitosti

Ukoliko ste osoba, koja za sebe smatra da je iskrena i direktna, koristiće vam da podsetite sebe, da je svaki čovek jedinstven i da to što vi smatrate za ispravno i istinito, neko drugi posmatra na sasvim drugačiji način. Često se koristi metafora, da je livada tako lepa, baš zato što je cveće različitih boja. Setite se toga. Setite se različitosti. Pre nego što iznesete svoje mišljenje, zapitajte se da li vaš sagovornik želi da ga čuje? I ne zavaravajte sebe idejom da je iskrenost, po svaku cenu, jedina prava opcija. Hajde da opcije proširimo – da li vam je važnije da kažete sve što mislite, čak kada se to od vas i ne očekuje ili vam je važnije kako će se, nakon toga, ta osoba osećati? Da li će imati koristi od toga što joj kažete? Ili će, zbog načina na koji ćete joj to saopštiti, ući u defanzivu i odbiti i ono što za nju može biti korisno? Odredite šta vam je cilj u komunikaciji, pre nego što u nju udjete.

Da li to onda znači da treba da budemo licemeri?

Naravno da ne smatram da treba da budemo licemerni. Ali, ako nam je do nekoga stalo, ipak treba da obratimo pažnju na to šta, kada i kako govorimo. To je ono što se zove taktičnost i dobro je razbiti predrasudu da je taktičnost isto što i licemerstvo. Zato što svi mi imamo kapacitet da na lep način  kažemo ono što mislimo. Dovoljno je da razumemo da je to način da nas druga osoba zaista čuje. Naravno, treba da budemo i dovoljno otvoreni da prihvatimo i to, da se naše mišljenje ne traži uvek.

Sa druge strane, kada se suočimo sa nekim ko nam „baci istinu u lice“, koja nas potrese, rastuži, uvredi, imamo svo pravo ovog sveta da se okrenemo i odemo.  Kada je to neko, nama blizak, stvari mogu da budu komplikovanije. Tada je korisno setiti se, da je jedno od naših asertivnih prava, pravo na granice. Zahvalimo se osobi na mišljenju i nastavimo dalje, bez pravdanja.

Svi smo mi ponekad u jednoj, a nekad u drugoj ulozi. „Iskreni smo“ i sa nama su „iskreni“. Prihvatanjem različitosti, umećem postavljanja granica i sebi i drugima i ljubaznošću otvaramo put ka dobroj komunikaciji. A to je ono što doprinosi uvećanju kvaliteta života.