Foto: Chicago’s North Shore Conventions & Visitors Burea/Flickr
Nakon ovoga ona je objavila i knjigu Slobodno odgajanje dece: kako dati decu slobodu koju smo mi imali a ne poludeti od brige koja je odmah podelila roditelje. Autorka i oni koji podržavaju njen koncept priznaju da ova „ideja“ nije za svakoga. Roditelji koji žele da probaju metodu „slobodnog odgajanja“ moraju da se oslobode puno strahova i anksioznosti ili da bar nauče kako da žive sa njima.
Da li ste to vi?
Roditelji koji veruju u slobodno roditeljstvo kažu da oni “ne izazivaju đavola” i da veruju u važnost pojasa za spasavanje, kacige i air bag-ove. Ali isto tako naglašavaju da veruju u nezavisnost svoje dece.
Kako kažu “deca, kao i pilići, zaslužuju život van kaveza. Prevelika zaštićenost u životu guši i sprečava normalan razvoj dece. A uz to je i dosadna kako za decu tako i za roditelje.”
Roditelji koji prihvate ovakav način vaspitanja svoje dece rade na tome da ona postanu nezavisna ne samo van kuće (tako što idu sama u školu ili voze bicikl do prodavnice) već i unutar nje gde sama spremaju sebi večeru ili peru svoju odeću. Ova deca rano nauče kako da budu pravi članovi porodice jer ih roditelji tretiraju kao pametne, mlade i sposobne ljude, a ne kao osobe kojima je potrebna konstantna pažnja i pomoć.
Ali, napolju se svašta dešava!
Roditelji svakodnevno slušaju kakve se sve užasne stvari dešavaju oko nas, i plaše se. Mnoge studije pokazuju da današnji roditelji mnogo više kontrolišu decu nego što je to ranije bio slučaj i pričaju im o temama kao što su kidnapovanje i smrt. Ipak, dokazano je i da konstantni nadzor ni u čemu ne pomaže našim mališanima.
Uzrok svih zabrana kretanja dece i njihovo držanje u kući zasnovano je samo na strahu njihovih roditelja. Ograničavanje dečije slobode i nezavisnosti se povećava uprkos činjenici da ne postoje nikakvi dokazi da je svet postao nesigurnije mesto. Studije takođe naglašavaju da je najveći broj kidnapovanja i otmica dece počinjen od strane osoba koje dete poznaju. Statistika kaže da je mogućnost da neko nepoznat otme dete veoma niska i da nema tendenciju rasta.
Viđenje sveta kao opasnog mesta u kome svako i svašta može da povredi našu decu može biti opasno. Naravno da se ružne stvari dešavaju ali deca ne mogu rasti plašeći se svakog rizika i u strahu da prekorače kućni prag.
Korak po korak
Iako su otmice po statistici retke i roditeljima se savetuje dopuštanje malo rizičnije igre deci roditelji moraju sami odrediti granice koje njima odgovaraju. Bilo da se radi o tome da vaš trogodišnjak može sam da se spušta niz tobogan ili da se dete od 10 godina vraća samo kući sa drugarima, odluka je i treba da bude samo vaša.
Najvažnije je da roditelj shvati za šta je njegovo dete spremno i da izgradi ravnotežu između stvarne i doživljene opasnosti. Samo tako će moći da pruži odgovarajuće granice ponašanja svom detetu i pripremiti ga za osvajanje novih sloboda, korak po korak.
Da li po vama dobar roditelj ima uvek dete na vidiku? Koliko su „slobodna“ deca u vašem okruženju?
Izvor: freerangekids.wordpress.com