Deca i strah: Šta kad se dete plaši Deda Mraza?

Ko ne voli ispraćaj stare i doček nove godine, kićenje jelke, poklone…, sve te lepe običaje, porodična okupljanja koja nas očekuju narednih dana?! Uživamo podjednako i u pripremi i u kupovini najlepših poklona za našu decu. Sve je bajkovito, čarobno. I još samo da slika sa Deda Mrazom bude lepa i da stavimo tačku na ovu 2016.

E, baš ta slika je tema ovog teksta…

Iskreno, ja se kao dete nisam plašila Deda Mraza, znala sam da deli poklone i to mi je bilo dovoljno da mu se radujem. Sećam se scene iz vrtića, imala sam možda tri-četiri godine, kada je sedeo ispred jelke sa ogromnim kesama punim igračaka i slatkiša i kako smo svi stajali u redu čekajući da mu sednemo u krilo da se slikamo i da dobijemo svoj paketić. Sećam se i kako su skoro sva deca oko mene plakala, vrištala, neka su i bežala… Bila je strašna buka, a meni nije bilo jasno zašto plaču i jedva sam čekala da dođem na red radujući se što je on sve manji… Sela sam mu u krilo, slikala se i dan danas imam tu fotografiju… Kada sam ja dobila sina i kada je on u vrtiću imao dodelu paketića, setila sam se ove scene i tek onda, iz pozicije roditelja, shvatila da je ponašanje mojih vrtićkih drugara bio čist strah od Deda Mraza. Veče pred dodelu rekla sam sinu da će možda neka deca plakati zbog Deda Mraza i prepoznala u njegovom pogledu isto ono pitanje koje se meni javilo pre više od 40 godina – zašto da plaču? Za svaki slučaj sam mu napomenula da ako ne bude hteo ne mora ni da se slika ni da ide kod Dede. Slikao se, nije plakao, radovao se paketiću i imamo lepu sliku.

Jednostavno, ima dece koja se ne plaše Deda Mraza. A sada ide ono veliko ALI. Ali nisu sva deca ista, nemaju sva deca isti doživljaj, i imaju potpuno pravo na to! Zašto se plaše pitate se? Razloga ima mnogo, od toga da se dete plaši nepoznatog, da ne može da vidi lice od brade i brkova, do toga da je dete jednostavno previše senzitivno, da je u uzrastu kada ne želi da se odvoji ni na trenutak od mame i tate, i još bezbroj varijacija…

U stvari, odgovor na ovo pitanje nije toliko važan koliko je važno šta će roditelji uraditi kada shvate da se njihovo dete plaši čike u crvenom. Da se plaši toliko da nikakav poklon na svetu ne može da ga uveri da treba da mu sedne u krilo i da se nasmeje za slikanje – za fotografiju koja toliko raduje odrasle, a decu plaši. I da, slažem se, to je divna uspomena nama roditeljima, posebno ako je prva dodela paketića, ali kakva je uspomena deci?

Ako dete odbija da se približi Deda Mrazu, ako beži ka roditeljima, plače… a roditelji mu govore – Pa, ne boj se, to je samo… Sedi samo da se slikaš, pa ćeš dobiti poklon… Samo jedna slika, nasmej se… – to neće oterati strah, nego će ga pojačati i uvesti dete u stanje panike. Jer umesto da ga roditelj prigrli on nastavlja da ga „gura“ u ruke bradatom strancu! Možete li da zamislite kako se dete tada oseća kada mu roditelj izmiče?

Nema nikakve potrebe da roditelji pokušavaju da nađu uzrok strahu i pokušaju da razuvere dete, jer neće uspeti. Iz dva razloga – roditelji razmišljaju logično, a dete emocionalno.

Dete ima pravo da se plaši bilo to nama po volji ili ne, imalo nam smisla ili ne… I ima pravo da ne ume da kaže zašto, jer njemu je primarno to što oseća a ne šta misli o tome… Kada dete u paničnom strahu potrči ka roditelju sve što mu treba i što traži je zagrljaj i osećaj sigurnosti, osećaj da je bezbedno. I nema potrebe da mu se mnogo priča, objašnjava, pokušava da se umanji strah, jer ne može… Dete o strahu ne razmišlja već ga oseća.

Strah je veoma neprijatna i intenzivna emocija za dete i možda će se baš sad prvi put suočiti sa njim. Uvek imajte na umu da se strah pobeđuje ljubavlju! Dete u svakom trenutku treba da zna da ste vi tu i da će pored vas biti bezbedno i sigurno. I što je dete mlađe, to su ove potrebe izraženije. Izlaganje strahu neće ojačati nijedno dete, može samo da ga učini nesigurnim. Klin se klinom ne izbija…

Nekada su roditelji potpuno usaglašeni sa dečjim strahom, ne teraju ga ni na šta, međutim može se desiti da se ova drama odigra u vrtiću, igraonici, tržnim centrima… Pripremite druge osobe u okruženju da će dete možda odreagovati burno i da ga ne teraju da ide kod Deda Mraza.

A, ako hoćete uspomenu slikajte se vi sa detetom! To će sigurno biti mnogo lepša slika i uspomena od uplakanog i prestrašenog mališe koji vrišti u Deda Mrazovom krilu. Kada dovoljno poraste, kad čika u crvenom više ne bude izvor straha nego radosti, onda će se slikati i sa njim.

I zato, u duhu predstojećih praznika pružite detetu ljubav, razumevanje i podršku. To mu treba više od poklona i slike sa Deda Mrazom. Radujte se praznicima i srećna nova godina!