Poslednji put kada mi je majka bila u poseti, potpuno spontano smo počele da pričamo o mom detinjstvu i o tome kako ga se sećam ja, a kako ona. Sve je počelo na prvi pogled naivnom rečenicom moje majke da joj je njena unuka, a moja ćerka, rekla kako bi se više trudila u školi da je znala da su sve petice na kraju godine uslov za dobijanje novog, željenog mobilnog telefona. I tada me je majka dobronamerano posavetovala: "Ne smeš nikada da budeš zadovoljna, jer će se tada ona opustiti i neće biti uspešna u životu ". Prošlo je već nekoliko meseci od tog razgovora a ja sam ga se ove nedelje opet setila.
Danas, 20 godina kasnije, kao odrasla osoba i kao profesionalac u oblasti psihologije, znam da moja majka spada u tzv. ambiciozne roditelje. Ono što tada nisam znala a što sam u međuvremenu shvatila je da se ona "izvukla" sa tim. Kao i roditelji Novaka Đokovića. Pitaćete se kakve sada veze ima Novak Đoković sa bilo čime. Ima, ima, jer me je njegov intervju kada je imao 10 godina, naveo na ponovno razmišljanje o mom razgovoru sa majkom i o večitoj životnoj dilemi šta je važnije u životu – sreća ili uspeh.
U tom intervjuu voditelj emisije je pitao Novaka kada stigne da se igra, na šta je Novak odgovorio kako nema vremena za igru, jer pre podne ide u školu a popodne ima treninge.
Postavlja se pitanje, da li je u redu dete forsirati na nešto u detinjstvu? I šta je u celoj priči uspeh? Zadovoljstvo? Novac? Da li je on srećan?
U stvari ne samo on, nego deca svih ambicioznih roditelja na svetu? Da li takva deca vremenom roditeljske ambicije prepoznaju kao svoje? Ili imaju osećaj da su protraćili detinjstvo i bezbrižnost koju ona nosi? Nisu li ti roditelji nepravedni prema svojoj deci? Ili pak žele za njih sve najbolje? Pa možda samo u tome donekle preteraju?
Mišljenja sam da je Novak trenutno zadovoljan sobom i šta je u životu postigao, bez obzira na to čega je sve morao da se odrekne da bi svoj uspeh ostvario. Ja sam takođe zadovoljna time ko sam i koliko sam uspela u životu i svoju majku smatram glavnom odgovornom, da ne kažem zaslužnom za to. Što će reći da ona ima argumente – mene – da njena roditeljska strategija funkcioniše. A nije morala da mi kaže šta joj je bila "ideja vodilja" kao majke. Više nego dobro se sećam njenog večitog nezadovoljstva mojim uspesima i poruke koju mi je bezbroj puta ponovila: "Sve možeš postići u životu, samo je pitanje vremena i energije koje ćeš morati da uložiš za to".
Dakle, s jedne strane imam sebe kao dokaz jednog roditeljskog uspeha, kao uostalom i Novaka Đokovića i mnoge druge uspešne "proizvode" ambicioznih roditelja, a opet…
Da li je u redu dete forsirati na nešto?
Ono što nikako nisam mogla da razumem je zašto imam taj nejasan osećaj nelagode u stomaku kada pomislim da na isti način treba da se postavim prema svojoj ćerki. Na kraju krajeva, zadovoljna sam svojim uspehom u životu, znam "modus operandi" za ponavljanje uspeha u sopstvenom roditeljstvu, sa sopstvenom ćerkom, a opet, nešto neobjašnjivo u meni se buni protiv toga i sprečava me da to sprovedem u delo. Šta nije u redu?
Pravo pitanje koje svi roditelji treba sebi da postave, među njima i ja, je da li je njihovo dete dovoljno snažno za njihovu ambicioznost, bez obzira koliko je talentovano ili genijalno samo po sebi.
Trebalo mi je neko vreme da shvatim da me muči unutrašnji konflikt koji bi mogli da formulišemo kao: ili ćeš imati uspešno ili srećno dete. Iako jedan deo mene (nadam se onaj racionalni) zna da ova misao nije tačna, ja ipak u nju verujem. U pokušaju da razrešim ovu svoju dilemu reših da prelistam foto album sa slikama iz detinjstva. Prvo što mi je upalo u oči je da me sa dosta njih gleda jedno preozbiljno, napeto, često neosmehnuto dete. Ima i drugačijih slika, naravno, ali ima mnogo više ovakvih. Jasno je da postoji cena koju moraju da plate deca ambicioznih roditelja. Platili smo je i ja i Novak. Ja svojom ozbiljnošću i napetošću a Novak nemanjem dovoljno vremena za normalnu dečiju igru. Ali ono što je bitno je da su naši roditelji imali sreću, jer smo mi kao deca bili dovoljno snažni da to izdržimo, a da se ne "slomimo" u smislu nesigurnosti, inhibiranosti ili anksioznosti. Što nije uvek slučaj i sa čim se često susrećem na svom radnom mestu, u ulozi psihoterapeuta.
Pravo pitanje koje svi roditelji treba sebi da postave, među njima i ja, je da li je njihovo dete dovoljno snažno za njihovu ambicioznost, bez obzira koliko je talentovano ili genijalno samo po sebi. Ne trebamo da uzimamo sopstveno detinjstvo kao parametre za određivanje "pravog roditeljskog modela". Sva deca se razlikuju i pravi roditeljski stil je onaj koji je odgovarajući za naše dete, a ne za nas.
Pri pomisli na moju ćerku odgovor mi se odmah nametnuo. Moja ćerka po svojoj strukturi nije dovoljno snažna da "nosi" preambicioznu majku. Negde duboko u sebi ja sam to osećala i moja inuticija se opirala da bez razmišljanja primenim majčin model vaspitavanja u sopstvenom roditeljstvu. Iako su njene namere bile pozitivne polazila je od sebe, kako dok sam ja bila dete, tako i sada, a ne od onoga šta je, bilo meni tada, bilo mojoj ćerki sada, potrebno.
Dilema: Uspeh ili sreća?
Sem toga moja majka, kao i mnogi ambiciozni roditelji, više vrednuje uspeh od sreće u životu, pa kao roditelj nikada nije imala dilemu. Ja bih umesto da oponašam njen roditeljske model trebalo sebi da postavim pitanje šta je meni u životu važnije, uspeh ili sreća. Ono što sam shvatila je da je možda zbog toga što imam uspeh za mene kao majku, mnogo važnije da moja ćerka bude srećna.
Prelistavanje prošlosti sa majkom, od pre par meseci, me je naučilo jednoj važnoj životnoj lekciji koju planiram da primenim u odnosu sa sopstvenom ćerkom. Ta životna lekcija glasi da smo mi u izboru roditeljskog stila određeni onim što je nama samima važno u životu. Drugim rečima, moja majka, koja je odrasla u siromaštvu, celog života se borila za blagostanje, koje je bilo moguće postići samo iz pozicije profisionalnog uspeha. Ja, odrasla u blagostanju, se celog života borim za zadovoljstvo i sreću. Moja ćerka, odrasla i u blagostanju i u zadovoljstvu će se najverovatnije u životu boriti za sledeći nivo potreba, možda za pravdu ili slobodu… Ko zna… … Samo će vreme pokazati.
Recite nam šta vi mislite? Da li ste vi ambiciozni roditelj? Mislite li da deca mogu da prepoznaju ambicije roditelja kao svoje?
Autor: Tatjana Šešum, psihoterapeut, homeopata, praktičar cvetnih esencija i mama. www.psihokomunikacije. com koja je uz ovo napisala i tekst: Dilema jednog psihologa: ambiciozni roditelji